Nedostaci Ustava, kako ih što bolje rešiti
Transparentnost – Srbija (članica međunarodne organizacije Transparency International), povodom deset godina od usvajanja Ustava Republike Srbije, podseća da naš najviši pravni akt, iako bolji od prethodnog (iz 1990), nije rešio gotovo ni jedan problem za borbu protiv korupcije, a otvorio je neke nove.
U postupku donošenja Ustava nije bilo mogućnosti da se čuje glas građana, a izmena ovog akta je iskorišćena kao povod da se na pola mandata otvori pitanje reizbora poverenika za informacije, a zatim i da se pokrene tzv. „opšti izbor“ sudija i tužilaca, koji je doneo višestruke štete. Pošto je izvesno da će makar neke odredbe Ustava (isključenje predstavnika Vlade i Skupštine iz Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca) biti menjane zbog evropskih integracija, Transparentnost – Srbija smatra da ovaj put svakako treba da bude otvorena mogućnost građanima da ukažu kojim bi normama trebalo dopuniti ili izmeniti ovaj akt, kao i prilika da se izjasne o alternativnim rešenjima ključnih pitanja.
Podsećamo da je Ustav doneo „zabranu sukoba interesa“, ali je pogrešno definisao ovaj pojam. Pravo na pristup informacijama je ustavna norma, ali kao deo nezgrapno formulisanog „prava na obaveštenost“. Nezavisni antikorupcijski organi su nastajali i pre i posle donošenja Ustava, a njihov status i rad nije dovoljno uređen najvišim pravnim aktom. Član 102, st. 2. Ustava je otvorio čak mogućnost za uvođenje nedemokratskih blanko-ostavki narodnih poslanika, što svakako treba iz njega eliminisati.
Transparentnost – Srbija je istakla devet prioritetnih oblasti za borbu protiv korupcije. Pored pomenutih nedostataka, smatramo da je potrebno uneti izmene u vezi sa imunitetom narodnih poslanika i drugih funkcionera od krivičnog gonjenja, učvrstiti ustavne garancije javnosti rada državnih organa i učešća građana u zakonodavnom postupku i uspostaviti snažnije mehanizme jedinstva pravnog poretka. Sada su česte situacije u kojima se jednim zakonom narušavaju odredbe drugog (najčešće sistemskog) zakona, usled čega dolazi do ozbiljnih poremećaja u pravnom sistemu.
Praksa u prethodnih deset godina je pokazala da se u Ustav moraju uneti i norme koje će omogućiti bolju zaštitu javne imovine od štetnih odluka koje su motivisane kratkoročnim političkim interesima. Tako, pravila iz Zakona o budžetskom sistemu o ograničenju javnog duga ni na koji način ne obavezuju narodne poslanike koji odobravaju nova zaduženja ni Vladu koja to od njih traži. Takođe se pokazalo da su postojeća ustavna pravila nedovoljna da obezbede primenu ključnih normi antikorupcijskih zakona (nadmetanje, kontrola, javnost, analiza isplativosti) kod javnih nabavki, javno-privatnih partnerstava, privatizacija i drugih postupaka, ukoliko se projekti realizuju na osnovu bilateralnih međudržavnih sporazuma. Po našem uverenju, jasne ustavne norme bi omogućile preispitivanje i ovakvih odluka Vlade i Skupštine.
