Ekonomske mere Vlade i borba protiv korupcije

Transparentnost – Srbija (ogranak međunarodne mreže Transparency International) ocenjuje da među najavljenim ekonomskim merama Vlade[1], na borbu protiv korupcije pozitivno mogu uticati završetak restrukturiranja i privatizacije preduzeća, smanjenje državnih subvencija i snažnija poreska kontrola. Naime, ako se manje državnog novca i interesa bude nalazilo u privrednoj sferi, manje će biti i motiva i prilike da do korupcije dođe.

Promocija ovih mera nas je takođe suočila sa zapanjujućim saznanjem da Vlada do skora nije raspolagala tačnim podacima o broju zaposlenih u javnom sektoru Srbije[2], pa se logično postavlja pitanje na osnovu kakvih parametara su do sada pravljeni  fiskalni planovi i planovi za reformu javnog sektora.

Međutim, najavljene mere izazivaju bojazan iz najmanje dva razloga. Prvi je to činjenica da je proces privatizacije do sada bio prožet raznim sumnjama, koje su u nekim slučajevima već pretočene u optužnice, kao i nedovoljno snažnom kontrolom ispunjavanja obaveza. Pošto nijedan propis koji se odnosi na tu oblast nije izmenjen, rizici koji su postojali za ranije privatizacije postoje i sada.Pošto će prema najavama iz Vlade, vlasnička transformacija da se odvija i kroz javno – privatna partnerstva, Transparentnost – Srbija, član TI, podseća da ovaj postupak nosi sa sobom još veće rizike od korupcije[3], i da je kod njih čak i elementarna javnost podataka nezakonito ograničena Pravilnikom koje je Ministarstvo finansija donelo ove godine.[4]

Drugi, mnogo veći problem, jeste to, što je tokom rekonstrukcije Vlade, doneta odluka o pretvaranju dugova jedne privatne firme u državni udeo u vlasništvu i što nema nikakve zakonske garancije da ova ili neka buduća Vlada neće ponovo “podržaviti” već privatizovana preduzeća ili doneti arbitrernu odluku o tome koje će gubitaše spasavati a koje ne, nekim novim tajnim ili javnim “zaključkom”[5]. Štaviše, pre samo tri meseca usvojena je Nacionalna Strategija za borbu protiv korupcije u kojoj se, nasuprot predlozima koje je TS davala, a čije odbijanje nije ni rečju objašnjeno, nije našlo mesta za pitanje donošenja arbitrernih odluka izvršne vlasti kojim se preuzimaju obaveze privatnih preduzeća, kao jedan od izvora političke korupcije (“kupovina” podrške na lokalnom nivou o trošku svih poreskih obveznika).[6]