Epizoda: Referendum

Kad sam krenuo da pišem ove redove još uvek nije bilo jasno kako će formalno da se završi epizoda „savetodavni referendum“ TV novele u kojoj živimo duže od decenije. Ispostavilo se da SNS u stvari nije imao potpise ispod predloga za održavanje referenduma, kao što je prethodnog dana navodno bilo „potvrđeno TANJUG-u“, već da je reč o podršci nepostojećem zahtevu opozicije. Sve ranije najave takvog referenduma su tumačene kao želja da se skrene pažnja sa drugih tema, pri čemu je moglo da se dogodi da to potraje nekoliko nedelja ili meseci. Sada se lako može dogoditi da se stvar završi kao kratkoročno čikanje opozicije i dokazivanje sopstvenom biračkom telu da se „opozicija plaši“ narodnog izjašnjavanja, što bi valjda upravo to biračko telo trebalo da uveri da je „sve u redu“.

Takav ishod se mogao naslutiti i nekoliko sati ranije, kada je nosilac funkcije predsednika Republike, navodno izazvan podacima iz istraživanja koje je objavila CRTA, preko Instagrama po ko zna koji put ponudio izjašnjavanje građana o njegovoj smeni, iako takvo izjašnjavanje niko nije tražio ni od njega ni od Skupštine. Naime, Vučić je tu pomenuo da je „potrebno da opozicione stranke predaju samo 67 potpisa“, iako za raspisivanje referenduma vladajućoj većini ne treba niko iz opozicije, a za podnošenje predloga za razrešenje je 67 poslanika nedovoljno.

Sada bi čitalac za trenutak trebalo da zaboravi motive i spinove vlasti, da bi se razumelo kako se pokreće razrešenje predsednika Republike i kako se pokreće referendum. Osnovna stvar, kao što su mnogi već ukazali, jeste to da za razrešenje predsednika nije potrebno izjašnjavanje građana, niti bi izjašnjavanje građana nužno imalo za ishod da predsednik bude razrešen (naravno, mogao bi da podnese ostavku). Videćemo posle da li je to izjašnjavanje u vezi sa razrešenjem predsednika uopšte moguće u formi takozvanog savetodavnog referenduma (koji se tako zove, jer mišljenje većine građana Skupštinu ne obavezuje).

Prema članu 118. Ustava, koji je razrađen u članu 15. Zakona o predsedniku Republike, jedini osnov za razrešenje predsednika je utvrđena povreda Ustava. Znači, ne i gubitak poverenja, ili, što bi Vučić rekao, to što je „ogromna većina za njegovu smenu“. On se tu poziva na istraživanje CRTE, gde bi odnos bio 54%, naspram 32% na hipotetičkom referendumu, koji, usput rečeno, prema istom tom istraživanju većina građana uopšte ne smatra korisnim i potrebnim.

Kršenje Ustava, samo po sebi, takođe nije dovoljan razlog za razrešenje. Za početak je potrebno da jedna trećina poslanika koja smatra da je predsednik povredio najviši pravni akt to predloži. Jedna trećina poslanika je 84, broj koji se ne podudara sa Vučićevih 67. Iako opozicioni poslanici često i sa dobrim razlogom govore da Vučić krši Ustav, takav predlog nisu podnosili od predsedničkih izbora iz 2022, a koliko se sećam ni ranije. Da jesu, o predlogu bi se izjašnjavala Skupština u plenumu i bilo bi potrebno da 126 poslanika glasa za „pokretanje postupka“, što u praksi znači upućivanje tog predloga Ustavnom sudu.

To je, u stvari, prva tačka gde bi nekakav referendum bio pravno moguć. Uz bitnu napomenu: pitanje ne bi moglo da glasi „da li podržavate predsednika Srbije“, pa čak ni „Da li ste za pokretanje postupka za razrešenje predsednika Republike?", kao što je objasnio sudija Ustavnog suda i profesor ustavnog prava Vladimir Petrov u izjavi koju su prenele novine, a Ana Brnabić  ponovila. Pitanje bi u tom slučaju moralo da glasi „Da li ste za to da Narodna skupština pokrene postupak za razrešenje predsednika Republike, na osnovu predloga 84 narodna poslanika, kako bi Ustavni sud utvrdio da li je predsednik povredio član …, član … i član … Ustava“ ili tako nekako.

Organizovanje referenduma bez prethodno pokrenutog predloga za razrešenje zbog kršenja Ustava ne bi bilo pravno moguće. Prema Zakonu o referendumu i narodnoj inicijativi, u članu 17. je propisano da Narodna skupština može da raspiše savetodavni referendum „o pitanju od šireg značaja“, ali samo ako je reč o pitanju iz nadležnosti Skupštine, i to radi pribavljanja mišljenja građana „o odluci koja treba da bude doneta u vezi sa tim pitanjem“. Sve dok ne postoji predlog najmanje 84 poslanika za razrešenje predsednika zbog konkretnih slučajeva kršenja Ustava, nema „nadležnosti Skupštine“, niti odluke koju bi ona mogla da donese. Odluka pojedinih narodnih poslanika da izrade ili podrže potpisom takav predlog je njihova lična, a ne skupštinska odluka. Zbog toga, sve i kada bi pojedini poslanici želeli da čuju glas naroda pre nego što bi podneli predlog za razrešenje predsednika, ne bi postojao pravni osnov za raspisivanje referenduma. Građanima se takođe ne bi moglo uputiti ni direktno pitanje: „da li je predsednik Republike povredio Ustav time što je ….“, jer za odluku o tome takođe nije nadležna Skupština, već Ustavni sud.

To što nešto nije pravno moguće ne predstavlja prepreku skupštinskoj većini da upravo tako učini, kao što smo mnogo puta videli. Na primer, da Skupština izglasa „autentično tumačenje“ zakonske norme koja je bila potpuno precizna i nikakvo tumačenje joj nije bilo potrebno, dajući joj potom potpuno novo značenje koje se primenjuje retroaktivno. Uzgred, pošto sam već pominjao Ustavni sud, ovo je samo jedno od izuzetno važnih pitanja o kojima ta visoka institucija nije odlučila godinama (inicijativa Transparentnosti Srbije iz avgusta 2022). 

Zato se ne može isključiti mogućnost ni da Skupština raspiše referendum o bilo kom pitanju, ako za to glasa 126 poslanika vlasti (ima ih trenutno 149). Kao što smo mogli da čujemo, to nije namera. Vlast je „ponudila“ sto potpisa za podršku nepostojećem zahtevu opozicije (Milenko Jovanov naknadno tvrdi da ih je 111, i to svi iz poslaničke grupe „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“, čiji je on šef). Pored apsurdnosti same takve situacije, postavlja se pitanje zašto traže još 67? Broj od 167 narodnih poslanika čini dve trećine Skupštine i to je većina koja je zaista potrebna, ali ne za raspisivanje referenduma, nego za razrešenje predsednika, i to tek nakon što Ustavni sud utvrdi da je predsednik povredio Ustav. U konkretnom slučaju, za raspisivanje referenduma bilo bi potrebno da se pored pomenutih 111 skupi još 15 potpisa, bilo da su opozicioni ili da dolaze iz same SNS ili njenih partnera u vlasti.

Međutim, sve i da se našlo 15 ili 67 poslanika da stave svoj potpis uz predlog onih 111 iz SNS izgleda da to ne bilo dovoljno za raspisivanje referenduma. Prema rečima Jovanova (dokument još nije objavljen ovde), tekst ispod kojeg se potpisalo 111 SNS poslanika glasi: „mi dole potpisani podržavamo zahtev opozicionih narodnih poslanika za raspisivanje republičkog savetodavnog referenduma radi izjašnjavanja građana o sledećem pitanju: „Da li ste za pokretanje postupka za razrešenje predsednika Republike?“, sa ponuđenim odgovorima „za“ i „protiv““. Dakle, tekst koji su potpisali SNS poslanici ne predstavlja predlog za raspisivanje referenduma, koliko god da ga je poslanika potpisalo, niti proizvodi pravno dejstvo sve dok ne postoji zahtev nekih drugih poslanika koji bi glasio baš onako kako je SNS definisao.

Ako bi pak 84 opozicionara iniciralo utvrđivanje povrede Ustava od strane predsednika, pa potom, nekim slučajem, pristalo na ponudu SNS o savetodavnom referendumu, ali sa drugačije definisanim pitanjem (tako da se odnosi na postupak razrešenja predsednika zbog konkretne povrede Ustava), ova unapred data podrška takođe ne bi imala pravno dejstvo, jer se odnosi na drugu formulaciju referendumskog pitanja.

Usput rečeno, ne znam koliko je koštalo istraživanje koje je radila CRTA  (verovatno je reč o nekoliko miliona dinara, koji svakako nisu plaćeni iz budžeta Srbije). S druge strane korišćenje referenduma da bi se demantovao jedan od nalaza iz tog istraživanja, ako je suditi po iskustvu „ustavnog referenduma“ iz 2021/2022, koštalo bi budžet oko milijardu dinara direktnih troškova.

Nemanja Nenadić za Peščanik