NIN o Prokopu: Skupa rupa po meri privatnika

Iako je Vučić tvrdio da je Prokop podignut zahvaljujući građanima, na poslednjem u nizu otvaranja smo saznalida se više brinulo o interesima firme Rejlvej siti koju je Branislav Grujić osnovao kao „partnersku" vlasgima. To značida je stanična zgrada podignuta kroz javno-privatno partnerstvo koje to nije - niti je realizovano u skladu sa zakonima. Tako je omogućeno da privatni partner od države dobije građevinsko zemljište 3,5 puta veće vrednosti od procenjenog ulaganja koje se očekuje od njega 

U društvu najviših stranačkih funkcionera Aleksandar Vučić je još u januaru 2016. „uleteo" novim Štadlerovim vozom u stanicu Prokop i na spektakularan način je otvorio rečima: „Beograd centar je završen, stigli smo i imamo odakle da krenemo dalje." Pomenuo je da je to karta za ulazak u Evropu (uz obećanje da će svi dodatni radovi biti završeni do 2018), a onda se obratio građanima: „Ovo je vaša imovina, hvala vam na tome što ovu zemlju volite i podržavate i zahvaljujući vama ovakvi rezultati su mogući." Sedam godina i 10 meseci kasnije vratio se na isto mesto da bi ponovo otvorio Prokop i obavestio građane da taj posao ovoga puta nije završen zahvaljujući njima već zahvaljujući „gospodinu Grujiću i njegovom sinu", a da ih ne obavesti da to više nije njihova „imovina" već imovina pomenutog gospodina. 

Konkretno, u građevinskoj dozvoli za podizanje stanične zgrade, koja je izdata 20. jula 2022, navedeno je da je zemljište na kom se podiže stanična zgrada u javnoj svojini, što potvrđuju i podaci iz katastra, ali tu sledi i dodatak - da su sve druge parcele na ploči iznad Prokopa u privatnom vlasništvu. Ima ih šest i ukupne su površine 36.744 kvadratnih metara, a na njima će između ostalog biti parkinzi, prilaznice i garaže, što znači da će putnici zavisiti od dobre volje i finansijskih apetita firme Railway City Beograd (Rejlvej siti), čiji je vlasnik Branislav Grujić.

A kako je postao vlasnik tih parcela predstavlja pravu misteriju i za pravosudne organe, ali i za sve osgale nadležne insppucije koje godinama ne umeju ili neće da daju odgovor na to pitanje. Možda i očekivano, kada znamo da je vlast koja se bez problema hvalila svim svojim nezakonitim projektima od Savamale do „dopunjavanja" biračkih spiskova podobnim glasačima, 2021. upadljivo zanemela po pitanju Prokopa.

Imajući u vidu da je u tom trenutku Glavna železnička stanica u Beogradu već tri godine bila zatvorena, mimo zakona i mimo zdrave pameti (rezervna nije postojala), deluje gotovo neverovatno da se Vučić, naviknut da svečano otvara svaku belu crtu na pešačkom prelazu, odlučio da sakrije odluku o tome da se otpočne ne samo sa neophodnim završetkom glavne stanice u presgonici već i sa još jednim megalomanskim projektom po njegovom ukusu - gradnjom sganične zgrade od 5.650 kvadratnih metara, parking mestima, višespratnom garažom i poslovno-komercijalnim objektima. Umesto njega ili bar Vlade, vesg je do javnosti stigla zahvaljujućc rukovodstvu firme Relvej siti Beograd koje se početkom 2021. javno pohvalilo da je njihovo preduzeće privatni partner države u ovom poslu. 

Imajući u vidu da se „privatni partner države" postaje na osnovu Zakona o javno-privatnom partnerstvu, a da takva procedura nikada nije sprovedena, stiče se utisak da je vlast neku privatnu nagodbu za koju je po običaju pronašla lični a ne državni interes, sklepala tako da se od javnosti sakriju i kriterijum za izbor ponuđača i šta piše u ugovoru. A da bi to dobilo ikakvu pravnu formu, Republička direkcija za imovinu je 16. jula 2019. raspisala javni poziv „potencijalnim partnerima" da upute pisane ponude za izgradnju stanične zgrade, parkinga i pratećih komercijalnih sadržaja i to po principu: Republika Srbija bi uložila zemljište i omogućila izgradnju, a privatni partner bi pribavio dokumentaciju i finansirao izgradnju. Tako sročen poziv je više ličio na telefonsku anketu nego kao priprema za ozbiljan posao, ali je ipak rezultirao srećnim dobitnikom - jedinim koji se uopšte javio na poziv. 

„Republička direkcija za imovinu je, sudeći po raspoloživim podacima, nezakonito odabrala privatnog partnera za zajedničku izgradnju zgrade železničke stanice 'Beograd centar' (Prokop), parkinga i pratećih komercijalnih sadržaja. Ne samo da je ovo kršenje Zakona o javno-privatnom partnerstvu prošlo bez reakcije drugih državnih organa, već su u njemu učestvovali i predstavnici Vlade, Ministarstva finansija, Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Grada Beograda, Državnog pravobranilaš tva, preduzeća Infrastruktura železnice Srbije i preduzeća Beograd , čvor, koji su dali članove komisije za izbor ponuđača...Iz svih iznetih podataka, koji su jedino dostupni kroz objavljene tekstove u medijima, bez ikakvih konkretnih i javno dostupnih dokumenata, jasno je da je država Srbija klasičan model javno-privatnog partnerstva i koncesija odlučila da zaobiđe, te da, praznim pozivom, bez ikakvih uslova za ovako skup i kompleksan projekat, dobije očigledno unapred poznatog privatnog partnera, osnovanog samo par meseci pre objave javnog poziva (verujemo, vrlo namenski za potrebe Prokopa)", piše u saopštenju koje su zajedno potpisali Transparentnost Srbija i Koalicija za nadzor javnih finansija, izdatom odmah nakon što se Rejlvej siti pohvalio dobijenim poslom.

Koliko je ovo neobična situacija postaje jasno ako se vratimo u 2016. i prvo otvaranje Prokopa. Tom prilikom se Vučić pohvalio da su u posao već uključeni Česi i Kuvajćani i dodao: Dad je reč o uslovima i poslovima sve je čisto kao suza i ovo je trenutno jedno od najvećih gradilišta u Evropi, zbogčega ga i velike svetske kompanije smatraju prestižnim poslom. Za mnoge svetske firme, ovo je posao koji priželjkuju." Osam meseci kasnije, krajem avgusta 2016. godine Republička direkcija za imovinu je objavila „Neobavezujući javni poziv za prikupljanje pisama o zainteresovanosti za izgradnju zgrade železničke stanice 'Beograd centar' i pratećih komercijalnih sadržaja" koji je gotovo iste sadržine kao i onaj objavljen tri godine kasnije. Međutim, u prvobitnom su tražene „odgovarajuće reference za potencijalne partnere", što namenski osnovana firma kakva je Rejlvej siti naravno ne bi imala, pa je 2019. ta stavka dopunjena napomenom „urednom se smatra i referenca povezanih lica". Sa druge strane, stavka iz 2016. da je potreban „okvirni biznis plan za period od 10 godina, uključujući predlog modela partnerstva, u skladu sa važećim zakonskim propisima", u drugom pozivuje skraćena u „okvirni biznis plan za period od 10 godina (finansijski efekti)". Takođe, 2016. Direkcija je poziv objavila i na engleskom i na srpskom jeziku u listu Danas, a preneg je i na sajtu Direkcije i na sajtu grada Beograda i Beograd čvora, a bio je i medijski propraćen: vest o oglasu su objavili Politika, Nova ekonomija, Alo, Mondo, BizLife i eKapija, a Politika je i tim povodom napisala tekst i objavila da su se javili zainteresovani danski i holandski investitori, kao i domaći MPC. Sledeći konkurs je objavljen samo na srpskom i nije bio prenet nigde van sajta Direkcije.

„Izmena ukazuje jasno da je reč o nameri da se omogući zaključivanje ugovora sa novoosnovanom firmom koja nema odgovarajuće reference. Međutim, ne može se sa sigurnošću zaključiti da li je postojala neka prepreka da firma koja stoji iza nje, direktno učestvuje kao partner za dobijanje ovog posla, pa da je to bio stvarni razlog da se uslov promeni. Druga promena je daleko bitnija jer je očigledno učinjena nakon odluke da se prekrši Zakono javno-privatnom partnerstvu i koncesijama koji bi nalagao sprovođenje druge vrste postupka koji obezbeđuje znatno veću transparentnost i zaštitu javnog interesa", kaže Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnost Srbija. 

Na ukazivanje Transparentnosti i Koalicije za nadzor javnih finansija na kršenje Zakona i činjenicu da pravni osnov za sprovođenje ove procedure nije poznat, RDI je replicirao preko medija pozivajući se na dva druga zakona - iako se te odredbe uopšte ne mogu primeniti na ovaj slučaj. Recimo, pozvali su se čak i na član 88. st. 10. Zakona o planiranju i izgradnji koji se odnosi na promenu namene poljoprivrednog i šumskog zemljišta, iako se radi o lokaciji usred Beograda na kojoj je pre pola veka počela izgradnja stanice, tako da je teško poverovati je tu opstala njiva od 50.000 kvadrata.

Zbog toga su ove dve NVO 4. februara 2021. uputile Republičkom javnom tužilaštvu Inicijativu za pokretanje postupka za utvrđivanje ništavosti ugovora, ali su već sledećeg meseca od Višeg javnog tužilaštva dobile odgovor, bez obrazloženja, da se inicijativa odbacuje. VJT nije reagovalo ni na zahtev za dostupnost informacije od javnog značaja i tek je nakon rešenja poverenika u maju dostavilo „službenu belešku" sa potpisom tada postupajućeg zamenika javnog tužioca Predraga Ćetkovića koji je u međuvremenu unapređen u Tužilaštvo za organizovani kriminal u kome radi sve predmete bitne po državu. Kao da nije, imajući u vidu da smo iz obrazloženja saznali ono što i piše u udžbenicima prava da tužilac ima prava da zahteva ništavnost ugovora ali ne i obavezu, već može da proceni da li „cilj povređenog pravila upućuje na neku drugu sankciju". A i da baš nije načinjena neka šteta jer se nijedna druga firma nije javila na poziv, mada bi bilo očekivano da javni tužilac razmatra ima li štete i po javni interes a ne samo po moguću konkurenciju. 

„Službena beleška kojom se predmet ,zatvara' nije meritorna odluka i navodi Inicijative se uvek mogu ponovo razmatrati, sve do nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja, pogotovo što navedena Inicijativa nije razmatrana od strane tužilaca iz posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije već od javnog tužioca koji je tada bio raspoređen u prvostepeno odeljenje za opšti kriminal (zbog čega je Službena beleška zavedena u 'KTR' a ne u 'KTR Ko' upisnik). Transparentnosti i zakonitost svakog postupka je imperativ i u cilju je zaštite svojine svih građana Srbije. Smatram da je ovaj podnesak Koalicije za nadzor javnih finansija i Transparentnost Srbija koji se odnosi na Ugovor o izgradnji železničke stanice Prokop, parkinga i pratećih komercijalnih sadržaja morao biti tretiran i kao krivična prijava protiv odgovornih lica, kako u Republičkoj direkciji za imovinu tako i u svim drugam državnim organima koji su učestvovali u zaključenju navedenog ugovora, zbog osnova sumnje da su izvršili krivično delo Zloupotreba službenog položaja iz čl. 359 KZ, jer postoje osnovi sumnje da je firmi koja je dobila posao pribavljena korist u vidu dobijanja tog posla, te nije relevantno da li je bilo drugih ponuđača i da li je nekom naneta šteta. Upravo je to i smisao onemogućavanja konkurencije kroz netransparentne uslove poziva. Tužilaštvo je dužno da izvrši sve provere koje se odnose na okolnost zaključenja tog ugovora", kaže tužiteljka VJT Bojana Savović.

NIN-ova sagovornica takođe dodaje da čak i da javni tužilac nađe da je ovim Ugovorom povređen zakon ali da nisu ostvarena zakonska obeležja nekog krivičnog dela, dužan je da preduzima mere, inicira i uloži odgovarajuće pravno sredstvo, a u obavezi je i da obavesti sve državne organe u čijoj je nadležnosti preduzimanje odgovarajućih mera - Komisiju za zaštitu konkurencije, Državnu revizorsku instituciju, Budžetsku inspekciju, poresku policiju, Upravu za sprečavanje pranja novca, Agenciju za sprečavanje korupcije i dr. 

Neke od pomenutih institucija je o tome obaveštavala Transparentost, a čak se obratila i republičkoj javnoj tužiteljki, ali odgovor nije stigao ni od Državnog pravobranilaštva, ni od Komisije za javno-privatno partnerstvo, a ni od Zagorke Dolovac. 

„Mislim da ima osnova da se to ćutanje tumači kao jedan od dokaza njihove svesti da se radi o ugovoru koji je ništavan, te da su odabrali strategiju da ignorišu naše zahteve i inicijative jer očigledno ne bi mogli ni na koji način da pronađu osnOv da taj postupak proplase legalnim. Pored toga Što je reč o poslu koji je nezakonit i ugovoren van postojećih procedura, još gore je to što je on naneo štetu javnim sredstvima - što je očigaedno na osnovu poređenja vrednosti izvedenih radova za objekte javne namene sa onim što je crivagai partner dobio u zamenu", kaže Nenadić. 

U dopisu kojim se Transparentnost obratila Zagorki Dolovac između ostalog je navedeno: „Umesto da činjenicu, koju konstatuje u službenoj belešci, 'da se pored jednog ponuđača niko nije javio na oglas niti u toku ponude' oceni kao ključni dokaz da transparentnost u konkretnom slučaju nije bila obezbeđena, javno tužilaštvo neosnovano i netačno to kvalifikuje kao pitanje 'bilo kakvog interesa za podizanje tužbe za poništaj naznačenog ugovora jer nije ni bilo nikoga ko bi mogao da kao drugi ponuđač izvrši uvid u podatke o sprovedenom postupku dodele javnog ugovora'. I samo zaključuje da zbog toga što se drugi nisu javili da su njihovi 'interesi povređeni time što javna ponuda nije bila objavljena i na drugim mestima... in concreto nema nikakvih dokaza da je došlo do prouzrokovanja štete."

Ko bi tačno trebalo da se oglasi da su mu povređeni interesi, kada se prva prilika da u medijima sazna da je ovaj „javni" poziv uopšte raspisan, ukazala tačno četiri meseca nakon što je istekao rok za dostavljanje pisama zainteresovanosti? I kome bi trebalo da se požali, kada je procedura sprovedena mimo bilo kakvog poznatog pravnog okvira? Do te mere, da uvidom u građevinsku dozvolu za staničnu zgradu, saznajemo da su sva međusobna prava i obaveze Republike Srbije i Rejlvej sitija regulisane ugovorom koji je overio javni beležnik Zoran Rafailović. Ali tu nije kraj pitanjima koja se nameću, zato što je takođe nejasno zbog čega Predrag Ćetković nije razmotrio mogućnost da je suzbijanjem konkurencije (setimo se, ranijem pozivu koji je bio i pušten u domaće medije i oglašen na engleskom jeziku, odazvali su se interesenti i iz inostranstva) i celokupnom spornom procedurom, pre svega naneta šteta državi. 

Iako je sam ugovor potpisan sa Rejlvej sitijem i dalje nedostupan javnosti, poznato je da je procena Gradskog zavoda za veštačenje bila da je za podizanje stanične zgrade potrebno 7,43 miliona evra - što je početkom 2021. godine potvrdio direktor RDI. Već taj iznos budi sumnju da je javnoprivatno partnerstvo uopšte bilo neophodno. Recimo, u Planu javnih investicija grada Beograda za period 2020-2022. nalazilo se 218 kapitalnih projekata (čega bi gradnja stanične zgrade bila jasan primer) ukupne vrednosti 870 miliona evra. Da li je zaista izgradnja železničke stanice u gradu kome je stara oduzeta bila nedostojna uvećanja kapitalnog budžeta za manje od jednog procenta? Štaviše, na taj spisak je 2021. upisana skuplja nadogradnja Kalenić pijace (11,8 miliona evra) koja je ipak postojala i radila sve vreme. 

A kada potrebnu investiciju uporedimo sa imovinom koju je privatni partner dobio zauzvrat, teško je oteti se utisku da se radilo o svesnoj zloupotrebi javnih resursa - čak i da ne znamo za „neobično" ponašanje insritucija kojima se obraćala Transparentnost. Javno dostupna evidencija iz Registra cena nepokretnosti Republičkog geodetskog zavoda pokazuje da se nedaleko od Prokopa građevinsko zemljište u poslednje četiri godine prodavalo za oko 600 evra po kvadratnom metru. Čak i da zanemarimo ekstremne primere poput placa uz Hajd park koji je prodat za čak 2.000 evra po kvadratu i uzmemo krajnje konzervativnu procenu da bi zemljište na ploči iznad Prokopa ustupljeno Rejlvej sitiju na tržištu dostigao cenu od 500 evra po kvadratu - to bi značilo da je država mogla da ga proda za preko 18 miliona evra, odnosno za dva i po puta više novca nego što je procenila da joj je potrebno da uloži u staničnu zgradu. 

Ne postoji bankarska kamata koja bi dizanje kredita učinila nepovoljnijim od takvog aranžmana, ali time se ne iscrpljuju ekonomske nelogičnosti ovog javno-privatnog partnerstva. Usvojeni Urbanistički projekat za izgradnju objekta stanire, parkinga i pratećih poslovno - komercijalnih sadržaja, naručen upravo od strane Rejlvej sitija, obuhvata samo površinu betonske ploče na Prokopu. Međutim, kako je poziv RDI na kome je Rejlvej siti bio jedini ponuđač bio vezan za prethodnu verziju Urbanističkog projekta koji je obuhvatao i parcelu između Prokopa i Ulice Stjepana Filipovića, ona je isprva takođe pripala privatnom partneru. U posebnoj proceduri, Grad je pokrenuo izradu Plana detaljne regulacije (PDR) te parcele koji je predviđao izgradnju stambenih solitera. 

„Na inicijativu investitora, izrađen je nacrt PDR-a za istoimeno naselje, kojim je na klizištu planirana izgradnja jedne kule od 10 i jedne od 20 spratova, ukupne površine 37.000 kvadrata. Za potrebe PDRa, Elaborat o geotehničkim uslovima izgradnje ovog stambeno-poslovnog kompleksa izradila je Mirjana Vukićević, profesorka Građevinskog fakulteta iz Beograda, ali na osnovu pogrešnih podataka", kaže Sanja Solarević iz udruženja Naša mesna zajednica.

Naime, Vukićević nije koristila tehničku dokumentaciju za susedne zgrade, već je samo pretpostavila da su oni postavljeni na šipove koji bi sprečili njihovo skliznuće u Prokop, ako se klizište pokrene. Pogrešna pretpostavka je dovela do pogrešnog obračunavanja građevinskih koeficijenata, a time i do pogrešnog zaključka da je teren uslovno povoljan za planiranu izgradnju. 

Združenom akcijom žitelja naselja, došlo se do originalne tehničke dokumentacije u Istorijskom arhivu Beograda, a zatim i tačnog proračuna građevinskih koeficijenata koji nisu zadovoljavali propisani minimum važećih standarda. Ovo je bio dokaz da bi izgradnja kula ugrozila bezbednost i imovinu stanara naselja, čime je Elaborat oboren. „Na osnovu podnetih primedbi na Elaborat Građevinskog fakulteta i amandmana na PDR koji je potpisalo preko 500 žitelja Ulice Stjepana Filipovića, taj plan je odbačen na sednici Skupštine grada Beograda u februaru 2022. Na isgoj sednici promenjena je namena parcele na kojoj je planirana izgradnja kula - u zelenu površinu", kaže Solarević. Ali bez obzira na to što je u javnom pozivu RDI bilo navedeno da će privatni partner dobiti pravo gradnje na svim obuhvaćenim parcelama koje „ispunjavaju sve tehničke uslove za izgradnju", što se u slučaju zelene površine uz Ulicu Stjepana Filipovića pokazalo da nije slučaj - RDI odlučuje da privatnog partnera „obešteti". 

„Republika Srbija krajem jula 2022. godine ispunila je obaveze preuzete okvirnim ugovorom o zajedničkoj izgradnji i prenosu prava na nepokretnostima i saglasno odluci Vlade o utvrđivanju projekta izgradnje zgrade železničke stanice 'Beograd centar', parkinga i pratećih komercijalnih sadržaja u Beogradu kao projekta od javnog značaja, privrednom društvu Rejlvej siti d.o.o. Beograd prenela je katastarsku parcelu 1222/21KO Novi Beograd na ime ugovorenih radova na izgradnji stanične zgrade i pratećih sadržaja na lokaciji Prokop", naveli su iz RDI za Politiku. 

Radi se o parceli na uglu Milutina Milankovića i Omladinskih brigada, površine 10.641 kvadratnih metara (oko dvesta kvadrata više od parcele u „Stjepana Filipovića" koja je ipak ostala javna), za koju je već usvojen Urbanistički projekat stambeno-poslovnog kompleksa od preko 38.000 kvadrata. 

„Ni u trenutku potpisivanja ugovora, niti bilo kada nakon toga, nije postojao planski osnov izgradnje solitera u naselju „Stjepan Filipović". Samim tim, trampa sporne parcele za parcelu na Novom Beogradu nije mogla zaista biti trampa jer nikad nije ni postojao predmet razmene. Ideja stambeno-poslovnog kompleksa sa kulama visine 50 i 80 metara se pojavljuje tek početkom izrade PDR-a čiji je cilj stvaranje pravnog osnova za izgradnju na navodno saniranom klizištu. S obzirom na to da PDR nikada nije usvojen, a da nijedan planski dokument šireg područja nije predviđao Njihovu izgradnju - soliteri nikad nisu postojali. Osim, naravno, u brojnim medijskim naslovima o borbi stanara i razgovorima čak sa najvišim državnim vrhom, čiji isključivi cilj bio da brojne kvadrate, kao predmet buduće trampe, učine opipljivijim", kaže urbanistkinja Ksenija Radovanović iz Nove planske prakse. 

I dodaje: „Naivni bi mogli pomisliti da su nadležni investitoru ponudili mačku u caku, obmanuli ga obećanjem izgradnje bez zakonskog osnova. Međutim, činjenica je da je investitor iz procesa izašao obogaćen za veoma vredno zemljište na drugoj strani grada. Ovo je u skladu sa dosadašnjim iskustvom koje pokazuje da nadležni i te kako brinu o zaštiti interesa investitora, ne prezajući od gaženja javnog interesa." 

Procenitelj sa kojim smo razgovarali smatra da cena zemljišta na takvoj lokaciji, na kojoj je već dozvoljena gradnja do devet spratova visine, ne bi smela da bude ispod 800 evra po kvadratu, pogotovo zato što su cene stanova na Novom Beogradu sada od 2.500 evra kvadrat, pa naviše. 

To je u skladu sa iznosima koje je Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda prethodnih godina ostvarivala prilikom aukcijske prodaje javnog zemljišta na Novom Beogradu u zonama predviđenim za takvu vrstu gradnje. Atraktivnost Novog Beograda potvrđuju i godišnji izveštaj Geodetskog zavoda po kome je u prošloj godini prosečna cena i starogradnje i novogradnje bila najveća na Novom Beogradu od svih gradskih opština. 

To znači da je zamenski plac koji je ustupljen Rejlvej sitiju, sam vredan barem koliko je procenjena vrednost izgradnje stanične zgrade, a lako je mogao biti prodat i za 8,5 miliona evra. Sa njime u igri, prvobitna obazriva procena da je privatnom partneru ustupljena imovina u vrednosti od 2,5 puta procenjene potrebne investicije, sada raste na 3,5 puta - a mogla bi biti i veća. 

Izgleda da od tolike nesrazmere ni sami učesnici „partnerstva" nisu mogli da se osećaju udobno, pošto bi to objasnilo dve anomalije. Prvo, činjenicu da je prilikom apliciranja za građevinsku dozvolu za gradnju stanične zgrade, procenjena vrednost radova duplirana, da bi u njenrj izmeni usvojenoj samo mesec dana pre otvaranja stanice porasla na čak 20 miliona evra. 

Bez veštačenja ne možemo tvrditi da je cena veštački naduvana (nekada zaista dolazi do nepredviđenih poteškoća kada se pristupi gradnji, mada recimo uobičajeni problem da dokumentacija nije pokazivala šta se zapravo nalazi ispod mesta gradnje, sigurno se nije mogao javiti kod gradnje na tek završenoj betonskoj ploči) ali za tako nešto jesu postojali uslovi. Kada se probijemo kroz šumu povezanih preduzeća, od kojih svima početna adresa počinje u Višnjičkoj 8 u Beogradu (kući od četiristo kvadrata, u kojoj je pomalo tesno sa preko dvadeset registrovanih firmi), a trag dalje vodi do Holandije, Bugarske i naposletku Kipra, shvatamo da iza svega stoje isti ljudi. Odnosno da Rejlvej siti kao finansijer gradnje, PFB d.o.o. kao glavni izvođač radova i PFB Design po čijem projektu se gradilo, dele iste stvarne vlasnike. To su Branislav Grujić i Arkadij Zelmanovič Blank, čiji najpoznatiji građevinski poduhvat predstavlja novobeogradsko naselje West 65 sa oblakoderom koji je bio najviši u gradu do završetka „Kule Beograd". 

Međutim, druga pomenuta ekonomska anomalija ovog javno-privatnog partnerstva izmiče dobronamernim tumačenjima. Naime, firma Projekat B-40 d.o.o koju je Rejlvej siti osnovao isključivo za potrebe izgradnje na placu koji je dobio kao kompenzaciju za klizište, registrovana je krajem decembra 2022. godine, što nam daje idealnu priliku da u finansijskom izveštaju za tu godinu (praktično - nedelju) vidimo kako je vrednost ustupljenog zemljišta proknjižena kao manja od dva miliona evra. Odnosno da umesto procenjenih 800 i više evra po kvadratu, vredi tek 180. 

Pa ako poverujemo da taj plac na veoma atraktivnoj lokaciji toliko vredi, a da posledično građevinsko zemljište na Prokopu vredi još manje, i poverujemo da je prijavljena cena radova na železničkoj stanici takođe realna, tek onda možemo da poverujemo da je privatni partner u ovom poslu nasankan da izgradi državi nešto mnogo skuplje od onoga što je dobio zauzvrat. I da je stoga toliko.eskiviranje zakona u pozadini ipak bilo u državnom interesu. 

Samo onda ostaje nejasno zašto je sam Branislav Grujić izjavio da je sada poslovni ambijent mnogo bolji nego za vreme „prošle vlasti koja se zvala demokratska"? Kako je ispričao u intervjuu za Nedeljnik: „Za nas privrednike, politički sistem je dobar onoliko koliko nam omogućava da radimo. Današnji sistem nam to omogućuje, zato i ne čujemo privrednike da mnogo pričaju. Može da se radi. Popravljen je sistem, ili bolje reći korigovan je u delovima koji su kočili biznis". 

Sistem je do te mere popravljen da se lično predsednik države založio da se u Grujićeve zgrade usele platežni zakupci. „Ono što se zna već sada je da će se Telekom Srbija useliti u tri zgrade koje privatnik gradi iznad stanice Prokop i očigledno je da ova vlast na taj način želi da što pre privatniku povrati uložen novac", kaže Mila Popović, predsednica beogradskog odbora SSP, a njene reči potvrđuje i Vučić: „Dodatna parking-mesta će biti potrebna, pored garaže, jer će tu i Telekom, Dunav osiguranje i svi drugi imati zgrade. Ovb postaje novi centar grada, svi će hteti da budu tu." 

Treba li onda dodati da Grujić nije promenio mišljenje ni nakon svečanog otvaranja stanične zgrade?

Istraživački tim NIN-a (30. novembar 2023): Luka Petrušić, Sandra Petrušić, Dragana Nikoletić, Zoran Preradović 

NIN U OBILASKU NOVE STANICE: Pazi, klizavo

Železnička stanica „Beograd centar", kako se Prokop zvanično zove iako je udaljen od Terazija više od četiri kilometra, prilično liči na reklamne 3D generisane modele kojim je godinama obećavan njen puni sjaj. Aktuelnu sliku ruži nekolicina kranova, ali je bar otvoren pogled ka našim drugim „ponosima" - novom Kliničkom centru, Hramu Svetog Save, najvišem zdanju Beograda na vodi, „potcenjivanom" različitim poređenjima. U nju se uklapa najavljeni šinski „šatl" koji će za svega 2-3 minuta stizati do Sajma, a odudaraju izrazi lica putnika. Sluđenih, i kao palih sa Marsa, bilo da su pristigli od kojekuda, a najdalje iz Bara, ili su se negde zaputili (po Srbiji). Prvi - jer je Prokop i dalje rupa, delimično zaštićena od klizišta betonskim podupiračima, odakle su izlaz tri autobuske linije od kojih nijedna ne vodi do žiže života prestonice. Onim drugim, što bi da negde zbrišu vozom, nije jasno gde treba da kupe kartu, gde su toaleti, kuda da prođu do perona... zbunjeni staničnom „veličanstvenošću", da citiramo predsednika. Ta, za mnoge zbilja očaravajuća lepota, ovaploćena po zamisli PFB Dizajn d.o.o. iz Beograda čiji je jedini vlasnik Branislav Grujić, ujedno i vlasnik firme Rejlvej siti, sastoji se od brojnih kafića, bankomata, menjačnica, kioska... pa je bliska prizoru Dubaija. Potreba običnog čoveka da negde sedne a da ništa ne konzumira, izuzeta je iz ove „uzvišenosti". Istina, on može da se čučeći osloni na šipke oko tabli sa informacijama o redu vožnje, ali je taj položaj krajnje nezgodan za starije od dvadesetak godina. Gde će vozove čekati slabovidi i slepi, na koje se mislilo postavljanjem specijalnih staza? A gde naše bake i deke koje čuvamo u raznim drugim prilikama? Izgled „svetskog aerodroma" (A. Vučić), čini i dekoracija zidova neposredno ispod stanične kupole. Na dizajniranim panelima su neke neodređene šare, a sa druge strane simboli Beograda: Hram, Pobednik... ali i tzv. Đilasov most. Murali domaćih mladih umetnika što su zbilja krasili stanično podzemlje, prekriveni su pločicama, pretvarajući trud autora u čisti besmisao. Zato umetnici tvrde da se ne bi više odazvali na slične konkurse Železnica Srbije, podložne mušičavosti (ili alavosti) vlastodržaca.

Logikom funkcije stanice, vraćamo se na pitanje prilaska peronima. „Da li samo oni sa kartama mogu da siđu dole", odgovor tražimo od radnika Srbijavoza. „Mogu i oni koji ih ispraćaju", kaže uniformisani (u žuti prsluk). „A vi biste da vidite kako to dole izgleda, jer je predsednik gradio stanicu za sve građane? Slobodno prođite, ja vas puštam iako za to nisam nadležna", ton revolta se oseća u dozvoli policijske službenice, očito ovde manje važne od junoše u žutom prsluku. 

Od trenutka prolaska kroz „rezervni" koridor, sve navedeno je bajka, ustupajući mesto hororu neslućenih razmera. Stanica je prazna, sablasna, a apsurdom odišu' i svih 10 koloseka sa 6 perona, bez ijednog voza. Jer, iako „centralan", Prokop je protočan, pa se ovde nijedna kompozicija duže ne zadržava. Ta karakteristika onemogućuje da se na vozove za Bar tovare automobili, za šta služi „pomoćna" stanica u Zemunu. Najjezivije u svemu je to što se sa betonske tavanice, a temelja budućeg poslovnog kompleksa, sliva voda i po suvom danu. Posvuda su bare ogromnog prečnika. Kad se krene dublje, bare su još udarnije, i nigde natpisa „pazi, klizavol" koji bi jednu od mana Prokopa zvanično priznao. 

U tim „najdonjijim" hodnicima, ukoliko ovaj stepen komparacije prideva postoji mimo Prokopa, ekrani za informacije ne rade, već iz njih vise kablovi. Sistem signalizacije natpisima nije najjasniji pa se pravac lako pogreši. Nigde ni službenika da putniku bilo šta objasni. Praznina je materijalna dok ne pristigne Soko, ili neka slična zverka iz porodice „supersoničnih" vozova, kad se apsurd malo mimikrira, ali samo na mahove. I samo dok ne izađete iz stanice, na novu vetrometinu paradoksa.