Šta smo naučili iz slučaja „vaučer“

Možda ispadne i nešto dobro iz najnovijeg slučaja rasipanja javnog novca. Beogradske vlasti su ovih dana podelile 350 hiljada vaučera za kupovinu garderobe, sportske opreme i igračaka u prodavnicama firme Sport Vision u glavnom gradu u vrednosti od 6 hiljada dinara. Neki od građana će biti srećni zbog „poklona“, drugi će biti zadovoljni zato što će od novca koji im je prethodno uzet kroz poreze imati bar neku vajdu, treći ljuti zbog mogućih političkih manipulacija ili zato što im je ograničena mogućnost izbora kod kupovine. Svi oni će, međutim, iz prve ruke videti kako funkcioniše jedna nabavka iz budžeta u praksi i dobiti priliku da se zamisle šta se tek događa u onim slučajevima koji nisu toliko vidljivi.

Kolumnistkinja Peščanika (i majka maloletnog deteta) se povodom isporuke vaučera već javno obratila gradonačelniku i navela neke od spornih tačaka. Ipak, tu ni izbliza nije kraj.

Kao što sam već objasnio u Vremenu, odluka o podeli vaučera je sporna sa stanovišta postojećih zakona, ekonomičnosti, ali i elementarne logike, bez obzira na to što je (za sada) prošla proveru kod jednog od potencijalno nadležnih državnih organa (Republička komisija za zaštitu prava). U ovom tekstu ću te razloge dodatno objasniti.

Ko deli pomoć?

Vaučere je nabavila Gradska uprava – Sekretarijat za socijalnu zaštitu Grada Beograda. Ipak, kao stvarnog donosioca odluke niko ne navodi Aleksandru Čamagić, već isključivo gradonačelnika, Aleksandra Šapića. Da je reč upravo o njegovoj ideji da se na ovaj način raspolaže gradskim budžetom govori prethodni, vrlo sličan slučaj, podele novca iz budžeta gradske opštine koju je vodio. U krajnjoj liniji, on će imati najviše koristi ukoliko sećanje na vaučere bude sveže pred sledeće beogradske izbore, koji se svako malo najavljuju ili štete u slučaju da nezadovoljstvo nadraste radost zbog kupovine. Tek ako se ponovo otvori pitanje zakonitosti postupka, odgovaraće oni koji su formalno određivali predmet i uslove javne nabavke.

Da li je postojao zakonski osnov?

Raspisivanju javne nabavke vaučera prethodila je Odluka Skupštine Grada Beograda doneta na sednici od 28. septembra 2022. Tom Odlukom je utvrđeno pravo na dodelu vaučera za kupovinu sportske opreme za decu do završetka srednjoškolskog obrazovanja, kao i za zaposlene i druge radno angažovane osobe u predškolskim ustanovama, osnovnim i srednjim školama na teritoriji Grada Beograda. Dalje je određeno da će iznos vaučera biti određen aktom gradonačelnika. Pored đaka, pravo na vaučere su dobila i deca koja ne idu u škole i vrtiće, ali imaju jednog roditelja ili staratelja sa prebivalištem u Beogradu.

Bitno je znati da ovogodišnja nabavka možda neće biti poslednja, jer je zapisano da se sredstva za vaučere obezbeđuju u budžetima Beograda i tokom narednih godina, a visina će zavisiti od „iznosa obezbeđenih sredstava“.

Lokalne samouprave imaju mogućnost da na različite načine pomažu građanima, privrednicima, udruženjima i slično, ali je neophodno da za to imaju nekakav zakonski osnov. U ovom slučaju Grad Beograd se pozvao samo na član 11. stav 4. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Ta odredba daje mogućnost da gradovi i opštine, „ako su obezbedili sredstva“ mogu da utvrde i druga prava, veći obim prava ili povoljnije uslove za ostvarivanje prava od onih koja se garantuju tim zakonom. Inače, u članu 11. se govori o pravima poput roditeljskog i dečijeg dodatka, naknade troškova boravka u vrtićima, naknada za rođenje drugog i trećeg deteta i sličnim davanjima. Moglo bi se, dakle, tumačiti da Grad može da uvede i neki novi oblik pomoći za porodice sa decom. Ni na koji način se odredba ne može tumačiti kao osnov za podelu pomoći odraslima, a Odluka Grada Beograda se odnosi na neke od njih (zaposleni u školama i vrtićima). Možda je Grad i njima mogao da deli neke poklone, ali na osnovu ovog zakona svakako ne.

Zašto samo Beograđani?

U našoj centralizovanoj i neravnomerno (ne)razvijenoj državi Beograđani već uživaju razne pogodnosti, zbog čega svaki novi projekat u glavnom gradu nailazi na odijum ostalih stanovnika Srbije, bilo da je to opravdano ili ne. Mnogi komentari uz vesti o podeli vaučera na medijskim sajtovima govore upravo o tome. Ima li mesta takvoj ljutnji, i mogu li „srećni dobitnici“ da odgovore „nađite i vi dobrog gradonačelnika“, pa će biti i za vas vaučera? Ne baš.

Gradovi i opštine smeju da dele pomoć porodicama sa decom samo ako za to imaju obezbeđena sredstva u svojim budžetima. Na izgled, stvari su čiste. Kada je u septembru 2022. rađen rebalans budžeta, gradonačelnik je najavio da su obezbeđena sredstva (dve milijarde dinara) za nabavku sportske opreme.

Međutim, opravdano se može sumnjati da je zaista reč o „gradskim“ parama. Naime, svako malo Grad Beograd traži (i dobija) od Vlade Srbije novac iz tekuće budžetske rezerve. Koliko tačno, ne zna se, jer Ministarstvo finansija i Vlada ne objavljuju rešenja o korišćenju budžetske rezerve na svojim sajtovima, već samo u delu Službenog glasnika koji je dostupan samo pretplatnicima. Podaci o pojedinačnim davanjima postaju javni tek naknadno, kada se pojavi završni račun budžeta Republike. Kako je sračunala Nova ekonomija, Beograd je u 2021. dobio 3,3 milijarde dinara, u decembru 2022. godine 180 miliona, dok se podaci za raniji period ove godine ne navode.

Ako je suditi po rebalansu budžeta, „tekući transferi od drugih nivoa vlasti“ (to jest Republike) bili su prvobitno planirani u iznosu 1,7 milijardi dinara, da bi u septembarskom rebalansu bili veći od 3,1 milijarde dinara. Razlika se možda odnosi na vanredna primanja iz budžetske rezerve, ali to se ne zna pouzdano, jer u obrazloženju rebalansa o razlozima te razlike nema pomena.

Problem je u tome što gradovi i opštine smeju da dobiju pomoć iz rezerve republičkog budžeta samo kada su im tokom godine smanjeni budžetski prihodi, i to iz razloga koje nije bilo moguće predvideti u doba kada je budžet donošen, pa bi sve to moglo da dovede do „ugrožavanja tekuće likvidnosti budžeta lokalne vlasti“. Situacija u kojoj Grad Beograd planira dodatne rashode za koje navodno ima realne prihode, pa ubrzo potom traži pomoć iz republičkog budžeta radi održavanje tekuće likvidnosti ukazuje da ovi uslovi nisu bili ispunjeni i da građani drugih gradova i opština imaju pravo da se ljute i da osporavaju zakonitost ovog troška.

Zašto uopšte javna nabavka?

U pomenutoj gradskoj odluci pominje se ideja da se pojedinim stanovnicima glavnog grada pomogne da nabave sportsku opremu, ali nije unapred određeno kako bi se to učinilo. Drugim rečima, nema obaveze da se pomoć dodeli kroz javnu nabavku.

Gradska uprava je, na primer, mogla da pomoć deli na sličan način kao što to čini ministarstvo nadležno za turizam, kada deli vaučere namenjene podsticanju domaćeg turizma. Ovo nikako ne treba razumeti kao blanko pohvalu koncepta podele turističkih vaučera, jer i on sa sobom nosi kontroverze, već samo kao mogući primer logičnije i bolje prakse kod dodele pomoći.

Kod turističkih vaučera se registruju zainteresovani pružaoci usluga koji ispunjavaju propisane uslove. Takođe, postoje kriterijumi za korisnike koji mogu da koriste te vaučere (visina primanja). Zatim sami građani biraju u kom hotelu ili privatnom smeštaju u Srbiji će koristiti turističke usluge, a jedan deo tog troška se plaća iz budžeta. Grad Beograd je mogao da učini nešto slično.

Očigledna prednost za korisnike bi bila znatno šira mogućnost izbora robe i radnjama u kojima će kupovati, nego u slučaju kada se u postupku javne nabavke odabere samo jedan trgovinski lanac.

S druge strane, da je primenjen sistem sličan turističkim vaučerima javna nabavka bi mogla da donese dodatnu korist kupcima. Jedan od kriterijuma za izbor bila je visina popusta. Roditelji i zaposleni u gradskim ustanovama će dobiti vaučere u vrednosti od 6 hiljada dinara, a Sport Vision će prema podacima iz prihvaćene ponude za svaki vaučer naplatiti od Grada 5,1 hiljada dinara. Ispada da su svi na dobitku – korisnici vaučera, Grad koji im omogućava da kupe više robe nego što bi mogli inače i trgovinski lanac kojem se isplati da ponudi popust računajući na znatno povećan promet. Da li je ta računica tačna zavisi od jedne velike nepoznate – da li bi građani i inače kupovali robu upravo u prodavnicama ove firme (to jest, da li su njihove cene u startu ili makar sa popustom najpovoljnije) i da li bi građani i inače kupovali robu koju upravo pobednički trgovinski lanac nudi ili bi radije odabrali nešto drugo.

Još jedna stvar je nedovoljno jasna u celoj priči. Procenjena vrednost javne nabavke bila je 1,75 milijardi dinara bez PDV-a. Pošto je to jednako vrednosti 350 hiljada vaučera, kada se oni pomnože sa 5 hiljada dinara, očigledno su u startu stvari postavljene tako da će građanima biti podeljeni vaučeri od kojih 1.000 dinara odlazi na PDV, a ostatak prodavcu. Međutim, ponuda Sport Vision glasi na 1,785 milijardi dinara bez PDV-a, što je više od prvobitno procenjene vrednosti. U Odluci o dodeli ugovora se ipak navodi da je stvar u tome da se na vaučere ne plaća PDV. Može se pretpostaviti da je u pitanju greška gradske uprave koja je naknadno uočena, te da će Sport Vision od Grada naplatiti 1,785 milijardi dinara za prodatu robu (5.100 dinara po jednom vaučeru), ali da će od toga platiti i PDV.

Zašto ovo nije trebalo da bude javna nabavka?

Javne nabavke se u principu sprovode onda kada naručilac tačno zna šta želi da kupi, i potom traži način da do toga dođe na najpovoljniji način. Tako nabavlja robe, usluge ili radove. U ovom slučaju je ta zdravorazumska logika zaobiđena tako što je proglašeno da Grad Beograd u stvari ne nabavlja sportsku opremu i garderobu koja će u krajnjoj liniji biti plaćena iz budžeta, već da su navodna dobra koja se nabavljaju vaučeri.

Grad Beograd svakako nije znao koliko tačno bi građani želeli da kupe fudbalskih lopti, tegova, ženskih patika ili muških trenerki, u kojim veličinama i kojeg kvaliteta. Zato ne bi ni bilo opravdano da je sproveo javnu nabavku za neku konkretnu sportsku opremu po svom nahođenju, pa da je potom podeli deci i nastavnicima. Pošto je tako, Grad Beograd nije ni trebalo da sprovodi nikakvu javnu nabavku, već da prepusti korisnicima pomoći da to sami čine. Kao što Grad nije odredio koju vrstu sportske opreme građani treba da kupe, tako isto nije trebalo da im određuje ni u kojem lancu prodavnica će da kupuju, što je nužna posledica postupka kada se bira jedna firma kroz javnu nabavku. Ako se za nešto aktuelni gradonačelnik u celoj ovoj priči može za nešto pohvaliti, to bi bilo poređenje sa jednom od nabavki njegovog prethodnika (ne misli se na Radojičića), koji je nabavio za školarce robu za koju je ostalo nepoznato da li im je zaista bila potrebna, i to bez ikakvog tendera.

Kupovina vaučera, formalno zaodenuta u ugovor o nabavci dobara, u ekonomskom smislu predstavlja socijalnu pomoć, uz skrivene elemente subvencije prodavcu sportske opreme.

Zbog toga je trebalo da se podeli kao socijalna pomoć. Kada Grad isplaćuje dečje dodatke ili naknade za novorođenčad, on ne sprovodi javnu nabavku vaučera za hranu za bebe, pelene ili dečju odeću, već roditeljima koji ispunjavaju uslove daje novac da sami kupe ono što im je najpotrebnije i tamo gde im najviše odgovara. To isto je moglo da se uradi i kod dodele ovih vaučera.

Dodatno, ovde se može postaviti i pitanje zbog čega je Grad uopšte rešio da subvencioniše upravo nabavku sportske opreme, a ne nešto drugo za čim roditelji i nastavnici osećaju potrebu, odnosno da li je takvoj odluci prethodilo neko istraživanje među roditeljima predškolaca i đaka, vaspitačima i nastavnicima.

U nedostatku informacija o takvoj vrsti istraživanja i ispitivanja potreba, može se javiti sumnja da cilj čitave akcije možda i nije bilo (samo) to da se pomogne roditeljima i nastavnicima, već možda baš drugoj strani – trgovcima sportske opreme. I to ne bilo kojim trgovcima, na šta ukazuje ne samo ishod tendera (samo jedna ispravna ponuda), već i uslovi koji su postavljeni za učešće.

Otkud odeća, obuća i igračke?

Setimo se, gradska odluka se odnosi na pomoć za kupovinu sportske opreme. Međutim, u opisu predmeta nabavke koja se pojavila na Portalu javnih nabavki 13.10.2022. stoji da „predmetna javna nabavka obuhvata nabavku dobra – poklon vaučere za kupovinu odeće i obuće, rekvizita za sport, rekreaciju i zabavu“. Neko bi pomislio da je reč samo o sportskoj odeći i obući, ali dodatni opis u „tehničkoj specifikaciji“ rešava sve dileme – u pitanju su „zimska i letnja odeća (jakne, pantalone, duksevi, majice, trenerke, šorcevi i sva druga odeća)“. Isto tako stoji za obuću (cipele, patike, papuče i sva druga obuća). Pored toga se pojavila odnekud i „školska oprema“ zajedno sa opremom za sport, rekreaciju i zabavu, pa su navedeni: rančevi, torbe, društvene igre, igračke i druga srodna dobra. Povrh svega, „vaučeri se mogu koristiti za kupovinu kompletnog asortimana u maloprodajnim objektima Dobavljača“, dakle i bilo šta drugo što se nađe u tim prodavnicama. Tako je postalo vidljivo da je Odluka o kupovini sportske opreme poslužila samo za to da se nađe neki osnov za pravdanje budžetskog troška, te da nije reč ni o kakvom ciljanom ulaganju u sportske aktivnosti dece i vaspitača, već o načinu da gradski novac nađe put do odabranog poslovnog partnera koji može da ponudi (između ostalog) i sportsku opremu.

Da li su uslovi bili diskriminatorni i namešteni?

Bilo bi zaista zanimljivo videti nalaze istraživanja tržišta koje je gradski sekretarijat morao da sprovede pred raspisivanje ove javne nabavke. Neki od uslova (koji se iz nedokučivih razloga po terminologiji novog Zakona o javnim nabavkama nazivaju „kriterijumi za kvalitativni izbor privrednog subjekta“) su postavljeni prilično visoko i veoma je bitno znati koliko firmi je po uvidima same gradske uprave uopšte moglo konkuriše.

Prva prepreka je ukupan promet u prethodnoj godini u duplo većoj vrednosti od vrednosti nabavke (3,5 milijarde dinara). Ovo je bio i jedan od razloga za osporavanje tendera koji su izneti u odbijenom zahtevu za zaštitu prava. Ipak, ovaj strogi uslov je verovatno najmanje sporan. Naime, predviđeno je da se ugovor realizuje u veoma kratkom periodu, za manje od dva meseca. To bi značilo da firma koja dobija posao mora da pokaže da je imala u celoj prethodnoj godini prometa tek duplo više nego što bi trebalo da ga ostvari samo po osnovu vaučera u januaru 2023. i pred Novu godinu. Drugi finansijski pokazatelj je da ponuđač nije bio u blokadi poslednjih šest meseci pred podnošenje ponuda, što se takođe čini razumnim.

Još dva uslova su uvedena „na mala vrata“, u okviru „kriterijuma za dodelu ugovora“. Ponuđena cena (faktički, ponuđeni popust), nosila je maksimalno 70% poena. „Asortiman robnih marki i brendova“ nosio je 15% poena, a tu je kao „minimalna dozvoljena vrednost“ definisano da u ponudi mora da bude najmanje 30 robnih marki.

Slično tome, 15% poena je nosio broj maloprodajnih objekata, pri čemu je minimalna dozvoljena vrednost bila 25 (na teritoriji grada Beograda). Drugim rečima, u startu su bili eliminisani trgovci koji imaju manji broj radnji u Gradu, ili su pak bili osuđeni na to da prave konzorcijume kako bi parirali velikim igračima.

U zahtevu za zaštitu prava, ali i još ranije, u okviru pitanja za naručioca, osporeno je to što ova javna nabavka nije bila podeljena po partijama, tako da na primer mogu da konkurišu zasebno prodavci odeće, prodavci obuće, sportske opreme, igračaka i slično, pri čemu bi bila određena vrednost svake od tih partija. Podela na partije bi nesumnjivo značajno povećala konkurenciju. Međutim, Grad Beograd bi, da je načinio takvu podelu, morao da definiše unapred šta zaista želi da nabavi i u kojoj količini, a takva odluka bi mogla jedino da bude proizvoljna. Ona bi možda iziskivala i da se građanima podele posebni vaučeri manje vrednosti (na primer po 1.500 ili 2.000 dinara za svaku vrstu robe) što verovatno ni samim korisnicima ne bi odgovaralo. Pored toga, da je nabavka podeljena na partije, Grad Beograd bi morao da odstupi od stvorene fikcije da se kroz nabavku realizuje Odluka o dodeli vaučera za kupovinu sportske opreme, što očigledno nisu želeli da učine, jer je ideja bila da ceo posao dobije neko ko prodaje i sportsku opremu.

Može se zaključiti da su postavljeni uslovi bitno suzili moguću konkurenciju u ovoj nabavci, ali nije u potpunosti poznato koliko. Ipak, činjenica da je u postavljenim pitanjima na Portalu javnih nabavki pre isteka roka za podnošenje ponuda, izražena sumnja da je nabavka ovako definisana da bi pogodovala firmi Sport Vision, te da je upravo ta firma dostavila jedinu ispravnu ponudu, u svakoj normalnoj zemlji bi bila signal da se utvrdi koliko je firmi uopšte moglo samostalno da konkuriše za dobijanje ovog posla prema istraživanju gradske uprave i da se potom utvrdi da li je i zbog čega konkurencija bila bitno sužena.

Zanimljivo je da Gradska uprava, kada obrazlaže svoju odluku da javnu nabavku ne deli na partije, ne koristi nijedan od gore izloženih razumnih argumenata, već navodi neke koji ne zvuče nimalo uverljivo. Štaviše, zvuče smešno. Navodno, podela na partije bi mogla da dovede do toga da niko ne dostavi ponudu za neku od traženih vrsta robe (na primer za odeću ili obuću). Ako bi se to desilo „deo korisnika bi ostao bez vaučera“ (što je očigledna laž jer nije unapred određeno koji korisnici će kupovati odeću a koji obuću ili sportske rekvizite) i deo vaučera ne bi mogao da se utroši do isteka roka 1.2.2023, koji je određen „rukovodeći se namerom da se svi vaučeri realizuju na najekonomičniji način u smislu stabilnih cena dobara koja se mogu kupiti vaučerom, imajući u vidu promene cena na tržištu“.

Nema nikakve logike da Gradska uprava pretpostavi da bi postojala mogućnost da ne dobije nijednu ponudu od prodavaca obuće ili odeće, a da s druge strane ima čvrsto uverenje da će se javiti neko ko ispunjava značajno teži uslov – da u ponudi ima i obuću i odeću i sportsku opremu i dečje igračke.

Bez logike u kriterijumima za odabir

Na prvi pogled, može se činiti da je makar ponuđena cena (popust) nekakav čvrst kriterijum za vrednovanje ponuda. Ništa dalje od toga. Zaboravimo u ovom trenutku da je postojala samo jedna ispravna ponuda i razmotrimo šta bi se dogodilo da ih je bilo više.

Primera radi, uzmimo da u firmi A određena trenerka košta 6.000 dinara, u firmi B 5.000, a u firmi C 4.000. Da je u pitanju prava javna nabavka i da se nabavlja tačno određena roba, posao bi očigledno dobila firma C. Kada se nabavljaju vaučeri i vrednuje visina popusta na vaučere, to za verovatnu posledicu ima da posao dobija firma koja istu robu u startu prodaje značajno skuplje od konkurencije, zato što ima više prostora za spuštanje cene. U konkretnom pojednostavljenom primeru, firma A bi mogla da ponudi popust od 33,3%, firma B 20%, a firma C nikakav i da pritom sve tri računaju da će trenerke prodati za istu cenu – 4.000 dinara. Iako bi prodatu robu naplatili jednako, firma A bi dobila na tenderu za vaučer 70 poena, a firma C nijedan. Drugim rečima, za razliku od javnih nabavki kod kojih posao, kada se gleda cena, dobija onaj ko nudi najjeftiniju robu, ovde najveće šanse da dobije posao ima firma koja u startu ima najviše cene.

Da stvar bude gora, nakon zaključenja ugovora firma koja je dobila posao nema nijedan razlog da cene drži na dotadašnjem nivou, a ima očigledan interes da ih podigne. Građani će svakako utrošiti po 6.000 dinara kod njih, čak i u slučaju da dođe do porasta cena ili da su one u startu bile više nego kod konkurenata.

Kriterijum broja brendova u ponudi je veoma varljiv. Kao što zna svaki kupac, broj firmi čija roba je zastupljena ne predstavlja realno merilo kvaliteta ponude. Proizvođači se razlikuju po kvalitetu i cenama, a neki brendovi su manje cenjeni od ostalih. Ipak, tender za vaučere ne pravi među njima nikakvu razliku, tako da se jednako vrednuje brend koji je zastupljen sa jednim predmetom (na primer neka vrsta igračke), kao i proizvođač koji je zastupljen sa 30 vrsta sportskih patika, 20 vrsta majica i 10 vrsta trenerki. Isto tako, vrednost jednog brenda je bila na tenderu jednaka i za prodavca koji od te poznate marke ima samo jednu vrstu ženskih patika u broju 42, ljubičaste, i za prodavca koji ima čitavu paletu boja, brojeva i modela te iste firme.

Kao što Grad Beograd nije tražio garanciju da se cene neće menjati tokom trajanja ugovora, tako nije tražena garancija ni u pogledu toga da će svi navedeni brendovi biti prisutni na rafovima prodavnica sve vreme realizacije vaučera. Iluzorno je pominjati da nikakvih garancija nema ni u pogledu zastupljenosti različitih veličina odeće i obuće.

Broj maloprodajnih objekata ima nešto više smisla, zato što se može pretpostaviti da je građanima zgodno da vaučere troše u raznim delovima grada, bliže mestu gde žive. Ipak, ni ovde nema mnogo logike. Na ovom tenderu je jednako vrednovano ukoliko neka firma poseduje veliki Outlet sa 10 kasa i hiljadu metara prostora, kao i skučenu prodavnicu od 20 kvadratnih metara. Zanimljivo je da se onlajn prodaja navodi kao mogućnost, ali ne kao obaveza ili nešto što će biti vrednovano kao prednost pri odabiru.

U vezi sa ovim tačkama, u postupku zaštite prava je osporavano to što se većim brojem pondera vrednuju firme koje imaju više maloprodajnih radnji i veći broj brendova. Republička komisija je odbila da razmatra ta i neka druga pitanja, jer na njih nije skrenuta pažnja u ranijoj fazi, kroz pitanja naručiocu. Republička komisija je generalno zauzela stav da je postavljanje kriterijuma kao što su broj brendova i prodavnica legitimni, jer su „u vezi sa predmetom javne nabavke“, te nije zalazila u opravdanost načina na koji su ovi kriterijumi postavljeni.

Misterija druge ponude

Uticaj nelogičnih kriterijuma je zamalo postao aktuelan. Naime, pored pobednika Sport Vision, ponudu je dostavila i firma Đak sport. Ona je odbijena kao nepotpuna jer firma nije dostavila bankarsku garanciju već samo pismo o namerama iz banke. Pošto je bilo jasno da će ponuda biti odbijena, ostaje misterija zašto je uopšte bila podneta. Inače, da je ta ponuda bila važeća, ona bi odnela pobedu. I pored toga što je Sport Vision nudio više brendova (105) i mogućnost kupovine u više prodavnica (35), Đak sport je tražio znatno manje novca od Grada (razlika je oko 413 miliona dinara).

Šta dalje?

Pošto nabavka nije zaustavljena dok je to bilo moguće, ostaje nekoliko pravnih mogućnosti – da se gradska odluka o podeli pomoći ospori pred Ustavnim sudom, da Državna revizorska institucija ovu nabavku i odluke o dodeli novca iz budžetske rezerve za Grad Beograd obuhvati svojim uzorkom revizije tokom 2023. godine i da potom potvrdi nezakonitosti i nelogičnosti koje su opisane u ovom tekstu. Takođe, Kancelarija za javne nabavke, kad već nije u toku postupka, može makar naknadno da utvrdi da li je poštovan zakon, kroz svoj monitoring i da pokrene postupke ukoliko utvrdi kršenje. Ukoliko nešto od ovoga ne bude učinjeno, još je manje verovatno da će slučaj samostalno krenuti da ispituje javni tužilac.

U međuvremenu, ugovor ostaje na snazi, pa trenutno samo od dobre volje odabranog prodavca zavisi hoće li obezbediti širok asortiman robe koja će se kupovati za vaučere i cene koje su uporedive sa konkurencijom.

Ipak postoji nešto što bi i sami građani mogli da učine, kako bi se na kraju videlo da li je ovo prelivanje novca iz gradskog budžeta bilo štetno i ako jeste, u kojoj meri. Kad već Grad to nije propisao kao ugovornu obavezu, korisnici vaučera mogu da zabeleže da li je na rafovima Sport Vision bilo robe za koju su zainteresovani, željenih veličina i dezena i da li se ponuda smanjivala kako se bliži kraj januara; da li su na kupovinu morali da čekaju u dugim redovima, ili se ona odvijala uobičajeno; i najzad, da li su istu robu koju su kupili samo da bi iskoristili vaučer mogli da nabave u drugim radnjama po ceni koja je povoljnija, sve i kada se uzme u obzir ponuđeni popust. Ako ništa drugo, ti podaci bi mogli da posluže kao najsnažniji argument da pred sledeće novogodišnje praznike (ili neke naredne izbore) Grad Beograd ne napravi neki sličan aranžman i da primere prestonice ne krenu da slede i drugi manji gradovi.

Nemanja Nenadić za Peščanik