Lobiranje u skupštini

Predlog zakona koji je upućen narodnim poslanicima neće rešiti neke neke od ključnih problema, mada je dobro što će konačno biti donet, a ima i pojedinih dobrih pravila. Iako je o nacrtu zakona bila organizovana živa javna rasprava, u obrazloženju zakona nema reči o razmatranju neusvojenih predloga, niti je objavljen poseban izveštaj sa javne rasprave, koji je obavezan na osnovu Poslovnika Vlade.

Predlog zakona o lobiranju je u Skupštini http://www.parlament.gov.rs/…/predlozi_zak…/2018/2673-18.pdf

Posle više od decenije čekanja u odnosu na prvobitne planove, rad na tom zakonu je aktiviran zbog negativnog publiciteta koji je dobilo saopštenje GRECO o tome da Srbija nije ispunila ni jednu od preporuka iz četvrtog kruga evaluacije. Jednom od tih preporuka se traži da Srbija uredi lobiranje zakonodavaca.

Među nerešenim problemima, na koje smo i ranije ukazivali, http://www.transparentnost.org.rs/…/…/9979-urediti-lobiranje nalaze se i sledeći:

1. zakon ne dotiče pokušaje uticaja na donošenje pojedinačnih odluka, već isključivo opštih pravnih akata; iako većina zakonodavaca u svetu postupa na sličan način, nema sumnje da bi bilo jednako važno urediti i ova pitanja;
2. zakonom je uređeno izveštavanje Agencije za borbu protiv korupcije o lobiranju, ali ne i javnost tih podataka; ne postoji dužnost izveštavanja u vezi sa nezvaničnim lobiranjem - pokušajima uticaja koji se vrše pre upućivanja zvaničnog dopisa o lobiranju;
3. ovaj (niti bilo koji drugi zakon) se ne bavi rešavanjem ozbiljnog problema - da državni organi ostaju nemi na obrazložene inicijative građana, udruženja i privrednih subjekata da se donese ili promeni neki propis ili da arbitrerno biraju koje će od tih inicijativa uzeti u obzir.

S druge strane, u odnosu na nacrt, predlog zakona je popravljen tako što je rešeno pitanje lobiranja koje je usmereno na neke od savetnika javnih funkcionera, jer su oni obuhvaćeni pojmom "radno angažovanih lica". Ipak, nelogično je da će i dalje biti van obuhvata zakona lobiranje koje je usmereno na one članove radnih grupa koje pišu zakone, a koji nisu radno angažovani u organima vlasti, niti su plaćeni od strane organa vlasti za rad u radnoj grupi, već rade kao nezavisni eksperti.

Jedno od spornih i nelogičnih rešenja u predlogu zakona jeste to što se predviđa obavezna obuka za lobiste, koju bi sprovodila Agencija za borbu protiv korupcije. Naime, državni organi mogu i treba da vrše nadzor nad primenom zakona i da kontrolišu da li se poštuju postavljena pravila. S druge strane, pošto se lobiranje vrši za interese zainteresovanih klijenata, država nema razloga da štiti te klijente od sopstvenih pogrešnih odluka. Ukoliko klijent smatra da će njegove interese organima vlasti dobro predstaviti neko ko nije prošao obuku za lobiranje, nema opravdanog razloga da ga država u tome sprečava.

U predlogu zakona izričito se navodi da se lobiranjem ne smatra javno saopštavanje stavova i dostavljanje predloga, stručnih mišljenja i inicijativa u vezi sa donošenjem propisa, iako je to nesumnjivo jedan od vidova lobiranja. To je uobičajeni način delovanja, ne samo lica koja su neposredno zainteresovana za donošenje i sadržaj propisa, već i profesionalnih posrednika koji teže da za potrebe svojih klijenata utiču na javno mnenje i donosioce odluka. Iz toga bi se mogao izvesti zaključak da će predmet lobiranja na koje će se primenjivati pravila iz ovog zakona biti samo one situacije kada obraćanja državnim organima nisu učinjena javno, već kroz dopise državnim organima koji nisu objavljeni, kao i kroz neposredna lična obraćanja funkcionerima i službenicima.

Zakon prepoznaje registrovane lobiste i fizička i pravna lica koja rade kao neregistrovani lobisti. Ovi drugi smeju da lobiraju ako su zakonski zastupnici ili zaposleni kod "korisnika lobiranja" ili zastupaju interese udruženja ili privrednog društva čiji je član korisnik lobiranja. Iz toga bi se mogao izvesti zaključak da će ubuduće biti zabranjeno da neka grupa građana ili firma kontaktira državne organe i funkcionere u vezi sa donošenjem zakona preko posrednika koji ne spada u neku od te dve kategorije. U praksi, državni organi će moći da zaključe da je reč o lobiranju, a ne o samostalnom zastupanju sopstvenih interesa, jedino ako im lice koje lobira na nezakoniti način tako nešto samo saopšti. Naime, zalaganje za donošenje ili izmenu propisa ne mora biti praćeno tvrdnjom da se taj propis menja ili donosi zarad interesa nekog čoveka, grupe ili firme. Usled toga, veliko je pitanje u kojoj meri će ovaj zakon moći da nešto promeni u praksi.

Rešenje za sve ovde pomenute probleme je obrtanje fokusa - umesto da se uređuje ko može da lobira, bolje bi bilo da je akcenat uređivanja stavljen na postupanje organa vlasti, funkcionera i službenika, na njihovu dužnost da saopšte ko im se i sa kakvim predlozima obraćao, ali i da odgovore na svaki argumentovani predlog za unapređenje propisa i prakse.