Kvartalni izveštaj o sprovođenju Akcionog plana za Poglavlje 23

Nemanja Nenadić, predstavnik Transparentnosti Srbija je na sednici EU Konventa za poglavlje 23 na kojem se govorilo o drugom kvartalnom izveštaju o sprovođenju Akcionog plana u 2017. godini, izrazio zadovoljstvo što izveštaj više ne sadrži opaske o tome da Vladin Savet za praćenje primene Akcionog plana nije bio u mogućnosti da pribavi podatke od drugih državnih organa, uključujući i ministarstva, što se dešavalo u ranijim izveštajnim periodima. Takođe su otklonjene neke očigledno netačne ocene o ispunjavanju planiranih aktivnosti. Ukazao je istovremeno na potencijalni problem sadašnjeg načina izveštavanja u kojem se uglavnom prenose dopisi obveznika primene mera i aktivnosti, i pri tom se hronološki ređaju. To je odlično kao arhivski materijal, ali bi bilo dobro kada bi pored toga postojalo nešto što bi se moglo smatrati argumentovanim stavom Vlade, odnosno Vladinog radnog tela o tome koliko je Akcioni plan uspešno primenjen i na čemu se takav stav zasniva.

Postavio je i niz konkretnih pitanja u vezi sa izveštajem.

U vezi sa aktivnošću 2.1.1.1. i sa njom povezanim, istakao je da bi u izveštaju trebalo da nađe mesto i pitanje daljeg funkcionisanja Koordinacionog tela za praćenje primene antikorupcijske strategije, koje bi, prema AP za poglavlje 23 trebalo da dobije i dodatne nadležnosti i da preuzme praćenje tog akcionog plana. Problema ima više – koordinaciono telo i njegovi poslovi su od samog početka pogrešno ustrojeni, pred Ustavnim sudom se nalazi inicijativa za ispitivanje Vladine odluke na osnovu koje je formirano, u praksi nije donelo rezultate (nije obezbedio primenu i koordinaciju antikorupcijskih mera), i veoma se retko sastajalo. Najzad, povrh svega toga, u međuvremenu je došlo do izbora nekadašnjeg predsednika Vlade na mesto predsednika Republike, a nije poznato da li je premijerka preuzela poslove koordinatora. Na ovo pitanje nije bilo odgovora.

Drugo javno postavljeno pitanje odnosilo se na dalji postupak u izradi konačne verzije Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. Predstavnici Vlade su ponovili već izneti stav predstavnika Ministarstva pravde da bi trebalo sačekati izbor novog rukovodstva Agencije za borbu protiv korupcije pre nego što zakon bude upućen u dalju proceduru, ali niko od prisutnih nije znao odgovor na pitanje hoće li se nakon tih konsultacija dva organa ponovo sastajati čitava radna grupa i hoće li biti nove javne rasprave o rešenjima koja tu budu dogovorena.

Posebno zanimljivo bilo je pitanje u vezi sa aktivnostima 2.2.4.1. u vezi sa mogućnošću uvođenja krivičnog dela nezakonitog bogaćenja u pravni sistem Srbije, što je bilo predviđeno antikorupcijskom strategijom iz 2013, a kasnijim aktima znatno relativizovano. Sada je aktuelno pitanje izrade analize koja je trebalo da bude pripremljena još do kraja 2016. godine. Pitanje (ne)uvođenja ovog krivičnog dela, koje je planirano strateškim aktima je posebno zanimljivo u kontekstu stalnog pominjanja Zakon o ispitivanju porekla imovine, koji je uvršten u program Vlade iz 2016. i 2017, a da pri tom nije našao mesto ni u jednom strateškom aktu. Prema najavama, reč je o zakonu koji bi imao potencijalne antikorupcijske efekte, kao takav se često predstavlja i to od strane vrhova vlasti, a nasuprot logici, njegovo donošenje nije predviđeno strategijama i akcionim planovima niti bilo kojim planskim dokumentom stavljeno u vezu sa drugim propisim Predstavnici Vlade (Tanja Mišćević i Čedomir Backović) su u vezi sa ovim primetili da nije nužno da svaki zakon koji se donosi nađe svoje mesto u strateškim aktima (Miščević), odnosno da je „nezakonito bogaćenje“ institut koji po mnogim mišljenjima nije u skladu sa našim pravnim sistemom i da radna grupa koja se bavi analizom radi.

U vezi sa kašnjenjima u realizaciji aktivnosti, g. Backović je veliki deo pripisao kašnjenju sa dodeljivanjem IPA 2014 projekta EU, u okviru kojeg će biti angažovani konsultanti koji će pomagat izradu pojedinih dokumenata. Iako ova ocena jeste tačna kad je reč o nekim aktivnostima, ona ne može da se primeni na sve aspekte borbe protiv korupcije.

U delu koji se odnosi na moguće izmene Ustava u delu koji se odnosi na pravosuđe, i pristup koji treba da zauzmu organizacije civilnog društva, Nenadić je izneo stav da se aktuelna rasprava vodi bez jasnog uvida u vremenska ograničenja za sprovođenje budućih ustavnih reformi, bez jasnog stava Vlade o tome za kakve se reforme zalaže i bez jasnog pravnog okvira za vođenje bilo kakve rasprave, jer ne postoje pravila o organizovanju javne rasprave o izmeni Ustava. Pored toga, iako je Vlada donela Akcioni plan za poglavlje 23, koji predviđa depolitizaciju Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilca (izlazak predstavnika Vlade i Skupštine iz ovih tela), a sve na osnovu mišljenja Venecijanske komisije, političke strukture nisu ništa preduzele da se ova proklamovana namera ostvari. Zbog toga bi trebalo tražiti da se volja za promenama demonstrira na jednostavan način i pre nego bude otvorena rasprava o konkretnim ustavnim rešenjima – tako što će se ministarka pravde i predsednik skupštinskog odbora za pravosuđe povući iz rada VSS i DVT. Bez takvog jasnog signala, ne može se smatrati da postoji ozbiljna namera da se reši problem zbog kojeg se i predviđa izmena Ustava. Civilno društvo treba takođe da insistira na tome da jasno budu saopštena pravila javne rasprave – da se zna hoće li se primeniti u najmanju ruku ona pravila koja važe za donošenje zakona (iz poslovnika Vlade) i hoće li biti odgovoeno na svaku sugestiju koja je obrazložena.