Free Joomla Template by Discount Justhost

Novi akteri, isti sistem

Monitoring finansiranja izborne kampanje i aktivnosti javnih funkcionera u kampanji na parlamentarnim i beogradskim izborima iz marta 2014, koji je sprovodila Transparentnost-Srbija (ogranak Transparency International) pokazao je da nema krupnog napretka ni u trećoj godini primene Zakona o finansiranju političkih aktivnosti.

TS je konačne rezultate monitoringa predstavila na konferenciji za novinare u Medija centru, 13. juna 2014. godine.

I nakon ovih izbora, kao što je bilo i 2012. godine, građani su ostali uskraćeni za suštinske informacije o krajnjem izvoru finansiranja prijavljenih troškova – za gotovo polovinu rashoda nije poznat krajnji izvor finansiranja. Navodno „redovne aktivnosti javnih funkcionera“ su masovno korišćene radi povećanog prisustva u medijima. Obim troškova po pojedinim kategorijama koji su prijavljeni u stranačkim izveštajima je veći nego pre dve godine, ali smo i ovaj put naišli na mnoge situacije u kojima je neophodno da Agencija za borbu protiv korupcije sprovede detaljnu kontrolu zbog sumnje da pojedini rashodi nisu prijavljeni, naročito u vezi sa organizacijom javnih skupova. Nisu otklonjeni nedostaci u propisima na koje smo ukazali nakon prošlih izbora, a za mnoge slučajeve kršenja zakona iz ranijih godina postupci još nisu okončani ili nisu ni pokrenuti. To se naročito odnosi na sumnje u kupovinu glasova i zloupotrebe javnih resursa.

Prijavljeni troškovi za parlamentarne izbore su veći nego što su bili pre dve godine. Od 2 miljarde dinara prijavljenih rashoda, preko 40% pripada SNS (942 miliona), a sve ostale  parlamentarne stranke tek 640 miliona. Tri stranke koje su vodile skupe kampanje, ali su ostale na kraju bez poslanika, utrošile su ukupno 442 miliona dinara. Iz budžeta je došlo 754 miliona dinara. Međutim, primena Zakona ni ovaj put nije dovela do ostvarivanja jednog od najvažnijih ciljeva – transparentnosti izvora prihoda. Naime, za 21,87% prijavljenih rashoda ne postoji pokriće u momentu predaje izveštaja (najviše LDP i NDS). Kada se tome pridodaju krediti, za koje se ne zna odakle će biti plaćeni, ukupan udeo prijavljenih troškova čiji je krajnji izvor finansiranja ostao nepoznat iznosi 43,73%. Kao značajan izvor finansiranja kampanje navode se i prihodi iz budžeta na osnovu ostvarenih izbornih rezultata, na koje ni jedna stranka nije mogla sa sigurnošću da računa. Slično kao i 2012. godine, za čak 54% prijavljenih troškova u momentu nastanka, nije postojalo pokriće ni u prilozima, ni u budžetskim dotacijama, ni u kreditima.

 

Na gradskim izborima u Beogradu za kampanju je prijavljeno 142 miliona dinara troškova, što je značajno manje nego pre dve godine a udeo rashoda za koje nisu postojali realni izvori prihoda je još veći nego za parlamentarne izbore (blizu ¾).

 

TV oglašavanje je i na ovim izborima bilo dominantan rashod (blizu 12 miliona evra prema proceni TS) i najveći deo ovih troškova je prijavljen, ali postoje i značajne razlike između TS monitoringa i stranačkih izveštaja koje se mogu objasniti bez dodatnih informacija[1] zbog čega je potrebna temeljna kontrola u pogledu obračunavanja popusta, uloge posrednika, plaćanja starih dugova medijima i knjiženja troškova u izveštaj na koji se oglašavanje odnosi. Poseban kuriozitet kampanje na gradskom nivou jeste to što ubedljiv pobednik izbora – SNS – nije imala ovaj vid oglašavanja na gradskom nivou uopšte. Međutim, očigledno je da su pridobijanju birača doprineli drugi vidovi komunikacije – poruke partijskog lidera u oglasima za parlamentarne izbore i pojavljivanje gradskih čelnika u „informativnom“ programu u dovoljnoj meri da zaseni bilo koju količinu plaćenog oglašavanja.

 

Skupa TV kampanja, koja podstiče stvaranje spirale ukupnih troškova izborne propagande, i ovaj put ostaje najveća pretnja za nezavisnost stranaka od neprimerenih uticaja. Zato što ne mogu da izdrže finansijsku trku sa takmacima, stranke ulaze u reklamne kampanje koje premašuju njihove mogućnosti, ostajući sa nevraćenim kreditima i neplaćenim fakturama, koje se mediji ne usuđuju da utuže, nadajući se podršci iz budžeta. Pravila koja RRA promoviše pred svake izbore nisu podvrgnuta adekvatnom nadzoru. Ništa ne vredi što emiteri moraju da omoguće oglašavanje pod istim finansijskim uslovima, ako se podaci o pružanju takvih usluga niti objavljuju niti proveravaju po službenoj dužnosti.

 

Za bilbord kampanju je ukupno gledano, prijavljeno gotovo duplo manje troškova od naše procene (ukupno 2,2 miliona evra, samo u Beogradu). Mada je, naravno, sasvim moguće da naše procene nisu bile tačne, malo je verovatno da se razlike mogu objasniti isključivo tim faktorom, jer smo pokrili veliki uzorak i procene izvršili na osnovu zvaničnih cenovnika i najvećih poznatih popusta.

 

Monitoring velikih javnih događaja pokazuje da se stanje popravlja u odnosu na opažanja iz 2012. godine, kada smo registrovali veći broj skupova za koje uopšte nisu bili prijavljeni troškovi. Međutim, pokazalo se da je ovaj vid rashoda i dalje jedan od najproblematičnijih i iziskuje detaljnu proveru od strane Agencije. Neki skupovi, koji su nesumnjivo imali za cilj da privuku pažnju birača nisu prijavljeni u finansijskim izveštajima, zato što se po nekom osnovu mogu pripisati „redovnim aktivnostima stranke“ (4 velika skupa)[2]. Problemi postoje i kod neprijavljivanja troškova prevoza učesnika mitinga (u dva slučaja)[3] i neprijavljivanja ostalih troškova mitinga osim zakupa i prevoza učesnika (2 mitinga)[4].

 

U kampanji „od vrata do vrata“ najviše je bila aktivna SNS, daleko manje DS, a ostale stranke znatno manje. Može se proceniti da je na ovaj način obavljeno 400 hiljada poseta Beograđanima, da im je dostavljeno 800 hiljada letaka, pisama i drugih sličnih materijala i da su birači pozivani telefonom 300 hiljada puta, a neki oblici ovih kontakata mogu predstavljati pretnju načelu tajnosti glasanja.

 

Monitoring aktivnosti republičkih, pokrajinskih i beogradskih javnih funkcionera je pokazao da su njihove „redovne aktivnosti“ promotivnog tipa u doba izbora u proseku povećale 9,5 puta u odnosu na isti period prethodne godine, a da su se u postizbornom periodu svele na manje od petine onog što je rađeno u kampanji, što jasno pokazuje da je cilj bio dobijanje vredne, ali neplaćene medijske pažnje, a ne zadovoljavanje potreba građana[5].

 

Vanredni parlamentarni i beogradski izbori, održani 16. marta 2014, nisu doneli kvalitetno sučeljavanje programa u oblasti borbe protiv korupcije, iako je ova tema bila jedna od najprisutnijih[6].

 

Podsećamo da je Transparentnost - Srbija je nakon prethodnih izbora dala niz preporuka[7], kako za dopunu propisa, tako i za postupanje nadležnih državnih organa. Većina tih preporuka je ostala bez odgovarajuće reakcije. Prema raspoloživim informacijama, radna grupa koju je formiralo Ministarstvo finansija radi na nacrtu izmena i dopuna Zakona o finansiranju političkih aktivnosti. Ovoj radnoj grupi smo uputili sve naše dosadašnje predloge, komentare i analize slabosti postojećih zakonskih rešenja[8].

 

Detaljnije u prilozima:

Transparentnost – Srbija

 

Beograd, 13.6.2014.



[1] Forma objavljivanja podataka iz stranačkih izveštaja ne omogućava precizno utvrđivanje plaćenih oglasa i zakupljenih termina po TV stanicama.

[2] Kongres SDPS i skup GI Goranaca koji su bili podrška listi SNS, „Šetnja za Zorana“ LDP, godišnjica hapšenja Šešelja.

[3] Skup URS u BE centru i miting SRS.

[4] SNS, hala Pinki i Hala sportova.

[6] Transparentnost – Srbija je nakon raspisivanja izbora uputila predlog konkretnih mera na tom polju za buduću Skupštinu i Vladu svim učesnicima u kampanji (14 tačaka u kojima je grupisano preko 70 konkretnih preporuka) http://www.transparentnost.org.rs/images/stories/prioriteti2014/predlozi%20TS%20za%20borbu%20protiv%20korupcije%20izbori%202014.docx

[8] U osvit raspisivanja izbora ukazali smo na najurgentnije stvari koje se moraju uraditi kako bismo imali iole bolju situaciju, uključujući i detaljno ispitivanje tačnosti i potpunosti izveštaja o finansiranju kampanje, pokretanje prekršajnih postupaka, ispitivanje svih sumnji na kupovinu glasova i zloupotrebu javnih resursa od strane javnog tužilaštva, uređivanje pitanja medijskog predstavljanja kroz detaljnija obavezujuća uputstva RRA, formiranje Nadzornog odbora u Narodnoj skupštini u skladu sa Zakonom o izboru narodnih poslanika, proveru održivosti obećanja koja se daju u kampanji od strane Fiskalnog saveta i dr.