Nepotpune informacije o finansiranju medija

Povodom aktuelnog Predloga zakona

o javnom informisanju i medijima

Transparentnost Srbija (deo mreže Transparency International) ističe da predlog Zakona o javnom informisanju i medijima[1], iako predstavlja napredak u odnosu na postojeće stanje, ne rešava u potpunosti problem nedovoljne javnosti podataka o finansiranju medija, što bi trebalo rešiti amandmanima u skupštinskoj proceduri. Takođe, napominjemo da je javna rasprava o nacrtu ovog zakona održana još početkom 2013, a da  razlozi za neprihvatanje predloga sa te rasprave nisu objavljeni.

Na problematičnost pojedinih odredaba smo ukazali u sklopu javne rasprave o nacrtu zakona, koja je održana pre čak šesnaest meseci[2]. Nacrt je u međuvremenu bio upućen na analizu u Brisel, što je svakako važno zbog evrointegracija Srbije, ali ni u kom slučaju ne sme da  predstavlja zamenu za dužnost koju Vlada ima prema sopstvenim građanima koji su uzeli učešće u javnoj raspravi, a koji nisu obavešteni o razlozima zbog kojih njihovi predlozi nisu prihvaćeni. Ministarstvo kulture i informisanja je na taj način odstupilo i od sopstvene dobre prakse.[3]

Odredbe predloga Zakona mogu da obezbede javnosti lakši pristup nekim informacijama koje su od značaja za sticanje utiska o uticajima na uređivačku politiku medija, a koji proizlaze iz vlasništva u medijima ili finansiranja medija od strane države. To su pre svega odredbe iz člana 39. st. 1. t. 9. i 10. Predloga, koje će omogućiti jasniji uvid u podatke o tome koji obim prihoda medijske kuće ostvaruju od organa vlasti po raznim osnovama (subvencije, projektno finansiranje, oglašavanje itd.). I ove norme bi trebalo dopuniti amandmanima u skupštinskoj proceduri, kako bi se nesumnjivo obuhvatilo i finansiranje od strane preduzeća u kojima država ima manjinski vlasnički udeo.

Predlog je poboljšan u odnosu na nacrt u pogledu javnosti vlasništva, jer predviđa obavezno objavljivanje podataka o  „pravnim i fizičkim licima koja neposredno ili posredno imaju više od 5% osnivačkog kapitala“ u medijima[4]. Međutim, obaveza koja je stajala u Nacrtu, da se odbije registracija medija u čijoj vlasničkoj strukturi učestvuje i firma kojoj nije moguće sa sigurnošću odrediti krajnje vlasnike – fizička lica (npr. u slučaju off-shore kompanija), više se ne navodi izričito, a nije jasno da li postojeće odredbe mogu da obezbede ostvarivanje tog cilja.

Najveći problem, po našem uverenju, je to što predlog Zakona ne obezbeđuje javnost drugih podataka koji mogu biti značajni građanima da procene moguće vidove uticaja na uređivačku politiku, što je bilo predviđeno državnom Medijskom strategijom iz 2011, a navodi se i kao jedan od problema u izveštaju Vladinog Saveta za borbu protiv korupcije iz 2011[5]. Naime, firma koja osniva medij, može biti osnovana sa veoma skromnim početnim ulaganjem jednog fizičkog ili pravnog lica (npr. 60.000 RSD), ali na rad medija nesumnjivo mogu uticati i veliki oglašivači, sponzori i zajmodavaci. O mogućnostima uticaja na uređivačku politiku po tim osnovama, koji mogu biti daleko značajniji od samog vlasništva,nacrt zakona uopšte ne govori, što je po shvatanju TS neprihvatljivo[6]. Podsećamo da je rešavanje ovog pitanja bilo deo političkog programa Vlade iz 2012, ali da se od toga, uprkos stalnom pozivanju predstavnika vlasti na „izveštaj Verice Barać“, očigledno odustalo[7].

Od drugih predloga koje je TS davala tokom javne rasprave, između ostalog, nije prihvaćeno sledeće:

Zbog svega navedenog, TS smatra da je neophodno dopuniti i izmeniti  odredbe o javnosti medijskog vlasništva u skupštinskoj proceduri, kada već javna rasprava nije iskorišćena na odgovarajući način da se to učini.

Transparentnost – Srbija

Beograd, 28. jul 2014.