Zaključak Vlade – nezakonito ograničavanje prava

Donošenje zaključka Vlade o informisanju stanovništva o stanju i posledicama zarazne bolesti COVID-19[1], s razlogom je protumačeno kao izraz namere da se kontroliše tok informacija između zdravstvenih ustanova i javnosti. Bilo da je Vlada stvarno nameravala da uvede cenzuru ili da je reč o nedovoljno promišljenom pokušaju da se suzbije širenje dezinformacija, ostaje činjenica da se pitanja koja se tiču Ustava i zakona ne mogu uređivati kroz zaključke Vlade, čak ni u vanrednom stanju. Stoga, sve i da je neko prekršio zabrane iz ovog zaključka, koji će, posle samo dva dana biti ukinut[2], ne bi mogao zbog toga da snosi štetne posledice.

Transparentnost Srbija ukazuje da su, prema Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti[3], „informisanje stanovništva i zdravstvenih radnika“ obavezni da vrše „zavodi, odnosno instituti za javno zdravlje“ i ta obaveza se ne može ukinuti zaključkom Vlade. Suštinski, problem je u tome što se Zaključkom sprečavaju da građanima daju informacije upravo oni koji po prirodi stvari poseduju informacije ili mogu da provere njihovu tačnost – rukovodioci i drugi zaposleni u zdravstvenim institucijama.

Na primer, nema nikakvog razloga da se pretpostavi da bi republički Krizni štab mogao da ima tačnije podatke o tome koliko je obolelih smešteno u neku bolnicu, koliko je testiranja izvršeno u toj bolnici i slično, od direktora te iste bolnice. S druge strane, vrlo je verovatno da jedino Krizni štab može da pruži javnosti podatke koji se odnose na celu Srbiju i da će ih onaj ko želi objedinjene podatke tražiti upravo na toj adresi.

Za vreme vanrednog stanja Vlada može da donosi uredbe, kojima uređuje pitanja koja su iz zakonske materije, pa čak i da ograniči pojedina ustavna prava (npr. slobodu kretanja). Međutim, ni tada nije ovlašćena da kroz zaključke uređuje pravne odnose drugačije nego što su oni uređeni propisima.

U vezi sa ovlašćenjima Vlade ne treba smetnuti sa uma činjenicu da su sve odluke koje Vlada donosi u aktuelnom vanrednom stanju pravno sporne. Naime, Vlada trenutno crpi svoja ovlašćenja iz odluke o proglašenju vanrednog stanja koju su zajednički doneli predsednik države i predsednice Vlade i Narodne skupštine. Međutim, njihovo ustavno ovlašćenje da na taj način proglase vanredno stanje zavisi od toga da li Narodna skupština može da se sastane ili ne. Kao što je nesumnjivo utvrđeno[4], predsednica nije ni pokušala da okupi kolege poslanike pre proglašenja vanrednog stanja, a do okupljanja većeg broja poslanika nije došlo ni u naknadnom ustavnom roku od 48 sati. Da srpski poslanici očigledno nisu bili sprečeni da ispune svoju ustavnu obavezu, već da je velika većina njih svesno predala vlast predsedniku i Vladi, pokazuju brojni primeri skupština iz našeg neposrednog okruženja koje donose bitne odluke uz mere zaštite od zaraze.

Iako je Vlada verovatno želela Zaključkom da spreči organe lokalnih samouprava i zdravstvenih ustanova da pružaju informacije medijima, putem izjava i saopštenja, te mere bi ugrozile i sprovođenje Zakona o slobodnom pristupu informacijama. S obzirom na to da se pravo na pristup informacijama može ograničiti jedino zakonom, kada bi se građanin obratio zahtevom za pristup informacijama npr. Kliničkom centru u Nišu ili gradonačelniku Valjeva, oni ne bi mogli da pravno valjano uskrate informaciju pozivajući se na zaključak Vlade. Samim tim, ni ovlašćena lica ovih ustanova i lokalnih samouprava ne bi smeli da trpe štetne posledice zbog svog postupanja po zakonu.

Ne samo da se pravo na pristup informacijama ne može ograničiti zaključkom Vlade, već građani imaju pravo da ga u ovim vanrednim okolnostima ostvare brže nego inače. Naime, „ako se zahtev odnosi na informaciju za koju se može pretpostaviti da je od značaja za zaštitu života ili slobode nekog lica, odnosno za ugrožavanje ili zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine, organ vlasti mora da obavesti tražioca o posedovanju te informacije, da mu stavi na uvid dokument koji sadrži traženu informaciju, odnosno da mu izda kopiju tog dokumenta najkasnije u roku od 48 sati od prijema zahteva.“ Kada se traže informacije ove vrste takođe uvek važi neoboriva pretpostavka da je reč o informaciji od javnog značaja.

U praksi se ove obaveze krše. Tako, iako je još 13. marta 2020. Transparentnost Srbija uputila zahtev za pristup informacijama Vladi Srbije u vezi sa navodnim određivanjem i ukidanjem tajnosti podataka o broju respiratora i ukazala da je reč o podacima koje bi zbog uspostavljanja poverenja između građana i državnih organa trebalo objaviti u roku od 48 časova, koje je neophodno za uspešnu borbu protiv epidemije, odgovor nije stigao ni posle 20 dana.

[1]http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/eli/rep/sgrs/vlada/zakljucak/2020/48/1/reg

[2]https://www.021.rs/story/Info/Srbija/238754/Brnabic-Na-molbu-predsednika-povlacimo-odluku-o-informisanju-o-virusu-korona.html

[3]СГ РС бр. 15/2016., https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_zastiti_stanovnistva_od_zaraznih_bolesti.html

[4]https://www.transparentnost.org.rs/index.php/sr/aktivnosti-2/pod-lupom/11213-procedura-proglasenja-vanrednog-stanja-zasto-je-vazno