Izveštaj Komisije za zaštitu prava - nepotpuni zaključci skupštinskog odbora
Uz kašnjenje od nekoliko meseci, skupštinski odbor za finansije (Odbor za finansije, republiči budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava) razmatrao je godišnji izveštaj Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.(https://goo.gl/d1w79j)
Za razliku od većine drugih nezavisnih državnih organa, Komisija za zaštitu prava ne objavljuje svoje godišnje izveštaje onda kada ih uputi u Skupštinu, već čeka da budu usvojeni. Na taj način je javnost lišena mogućnosti da se unapred upozna sa ovim rezultatima rada i problemima na koje ovaj organ nailazi u radu. O tim problemima i načinu kako da se reše javnost nije ništa saznala ni iz izveštaja sa sednice skupštinskog Odbora. Tu se može pročitati da Komisija nije radila u punom sastavu, koliko je ukupno donela odluka i održala sednica, u koliko slučajeva su zahtevi za zaštitu prava bili osnovani i slično. Tu je i podatak da je ukupna vrednost postupaka u 2016. godini u kojima je Komisija odlučivala iznosila 118 milijardi dinara, te da je Komisija naplatila takse u iznosu od 118 miliona dinara, a kad je u pitanju kontrola sprovođenja odluka Komisije kod poništenih javnih nabavki, 11 naručilaca nije postupilo u skladu sa odlukama Komisije, "što je zanemarljiv broj u odnosu na broj odluka koje se poštuju" (prema izjavi predsednice Komisije). Ona je navela i da je u 35 predmeta izvršeno novčano kažnjavanje, a u 10 predmeta su poništeni ugovori o javnim nabavkama. Istakla je i da su rokovi za postupanje Komisije skraćeni, "tako da se od prosečnih 74 dana po predmetu u 2016. godini, došlo do 35 dana za predmete iz 2016. godine i 30 dana za predmete iz 2017. godine".
Predlog zaključka koji će ići pred skupštinski plenum sadrži samo stav o tome da se "izveštaj prihvata". (https://goo.gl/bzPCw4)Razmatranje izveštaja nezavisnih državnih organa je odlična prilika da se sagleda šta su problemi u sistemu i kako da se oni najbolje reše. Kada je reč o radu Komisije za zaštitu prava, očigledno je da jedan od glavnih problema predstavlja to što ona ne vrši jednu od svojih nadležnosti - postupanje u prekršajnim postupcima zbog kršenja Zakona o javnim nabavkama, usled neusaglašenosti tog zakona sa Zakonom o prekršajima. Dalje, ma koliko mali bio broj slučajeva u kojima rešenja Komisije nisu izvršena, to ne bi smelo da se dešava nikad i potrebno je videti kako da do toga ubuduće ne dolazi. Najzad, političari, čak i iz vrha izvršne vlasti ponekad osporavaju pravo na zaštitu u postupku javne nabavke i zalažu se za brz završetak radova čak i kada je očigledno da su pravila prekršena (kao u nedavnom slučaju niškog kliničkog centra). Skupština bi trebalo da afirmiše postupak zaštite prava i da ohrabri sve one koji imaju informacije o nepravilnostima da se obrate i Komisiji i Odboru, bilo da su kvalifikovani da podnesu zahtev ili ne. S druge strane, narodni poslanici bi od Komisije trebalo da traže informacije ili da sami izvrše analize o delotvornosti sistema zaštite prava u sprečavanju da tokom javnih nabavki nastane šteta za budžet.
