Ko je kriv i ko laže

Ministar zdravlja danima preti da će odgovarati neimenovani krivci za kašnjenje radova na izgradnji Kliničkog centra u Nišu. Ispostavilo se, međutim, da prepreka otvaranju centra nije samo kašnjenje radova na zgradi već i nabavka kompletne medicinske opreme, za koju je bilo zaduženo Ministarstvo zdravlja, a koja je sa 12,2 miliona evra finansirana iz budžeta. Tako bi se u konačnici lako moglo dogoditi da samo Ministarstvo bude vinovnik, ne samo kašnjenja, već i dodatnih toškova za naknadu štete.

Ministarstvo zdravlja tvrdi da je “laž” da je poništena javna nabavka medicinske opreme za novi Klinički centar u Nišu, ali činjenice govore suprotno. Republička komisija za zaštitu ponuđača u postupcima javnih nabavki donela je još 18. aprila odluku da se javna nabavka “po službenoj družnosti u celini poništava”. Protiv odluke komisije Ministarstvo nema pravo da uloži žalbu, ali može pokrenuti upravni spor pred Upravnim sudom u roku od 30 dana od dana prijema odluke. Pokretanje upravnog spora ne zadržava izvršenje rešenja.

Za razliku od brojnih javnih nabavki kod kojih šteta nastaje kršenjem pravila o nadmetanju, ovde je šteta uzrokovana propustom Ministarstva zdravlja pre nego što je tender uopšte raspisan: nabavka nije uvrštena u plan javnih nabavki. Budući da je postojanje nabavke u planu obavezan uslov za njenu validnost još od 2002. godine, neverovatno je da je neko u Ministarstvu zdravlja očekivao da će takav prekršaj proći neopaženo krajem 2016. godine.

Kolika će biti materijalna šteta još uvek nije izvesno, jer to zavisi od stava suda po pitanju ništavosti ugovora, mogućnosti da se u ovoj fazi prekine njegova realizacija i eventualnog prihvatanja odštetnih zahteva kompanija koje nisu dobile posao. S druge strane, očigledno je u pitanju propust koji ne sme proći nekažnjeno, samo je pitanje koliko je dugačak lanac odgovornosti.

Sa pravne strane ovde imamo relativno složen slučaj javnih nabavki. Postupak javne nabavke je poništen, ali ne iz onih razloga zbog kojih su zainteresovane firme pokrenule postupak zaštite prava, već zbog nepostojanja elementarnih zakonskih pretpostavki da javna nabavka uopšte bude započeta –ona nije bila predviđena planom javnih nabavki. To je vrlo ozbiljan propust i tu leži primarna odgovornost Ministarstva zdravlja – da za su dozvolili da se jedna javna nabavka, za koju su tokom ovog postupka tvrdili da je veoma važna za interese Srbije, obori zbog nepoštovanja obaveznih formalnih koraka. U svetlu ove odluke Republičke komisije za zaštitu prava, i izjava ministra zdravlja prilikom posete niškom Kliničkom centru u kojoj je govorio o odgovornosti izvođača radova za kašnjenja, dobija novo značenje i zvuči kao želja da se skrene pažnja sa sopstvene odgovornosti za potencijalno mnogo veću štetu.

Ministarstvo zdravlja je zaključilo ugovor o javnoj nabavci sa kineskom firmom China Sinopharm ne čekajući da se zahtev za zaštitu prava, podnet Republičkoj komisiji za zaštitu prava, reši. Za to je dobilo odobrenje Komisije, s tim da Ministarstvo preuzima sve rizike eventualnog usvajanja zahteva. U međuvremenu Komisija je u celini poništila postupak (dokument u prilogu) jer nisu postojali obavezni zakonski uslovi ni da bude započet (nepostojanje ove nabavke u planu javnih nabavki). Po Zakonu, sada bi Republička komisija morala da podnese tužbu za oglašavanje ništavosti ugovora, sud bi morao da prihvati takvu tužbu. Kakvu će odluku doneti sud zavisi od tumačenja i primene pravila iz Zakona o obligacionim odnosima. Predmet sudske ocene će pre svega biti pitanje da li ovaj ugovor može ipak da ostane na snazi na osnovu člana 103. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima jer je njegovo zaključivanje bilo zabranjeno samo Ministarstvu zdravlja, a ne i firmama sa kojima je to ministarstvo zaključilo ugovor o nabavci.

Generalno, na osnovu Zakona o obligacionim odnosima (član 104), postoji pravilo da u slučaju ništavosti svaka ugovorna strana vraća drugoj ono što je primila, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. Kako god okrenemo, očigledno je da će Ministarstvo zdravlja, odnosno država Srbija biti dužno da plati eventualne štete drugoj ugovornoj strani i da će platiti troškove postupka i pred Komisijom i pred sudom.

S obzirom na negativna iskustva u Srbiji po pitanju sprovođenja zakona, ostaje kao moguća i opcija da niko ne pokrene postupak za proglašenje ništavosti ugovora, i da on prećutno ostane na snazi.

Ono što bi, međutim, moralo da se desi jeste utvrđivanje odgovornosti Ministarstva zdravlja za načinjeni propust. U suprotnom afirmisao bi se princip po kome je moguće raspisati javnu nabavku mimo zakona (odnosno javnu nabavku koja nije predviđena planom), dodeliti je bilo kom ponuđaču, uz svest da niko drugi de fakto neće moći da se žali jer će javna nabavka u celini biti poništena i realizovati ovaj posao jer niko ne podnosi tužbu za poništaj ugovora.

Pored odgovornosti za eventualne naknade štete koja pada na Ministarstvo, a koju bi potom trebalo u posebnom postupku naplatiti od odgovornih funkcionera I službenika, propisane su i novčane prekršajne kazne.

Treba napomenuti da je ovakva odluka Republičke komisije – poništenje celog postupka javne nabavke zbog neispunjavanja formalnih uslova za njegovo započinjanje – ostavila i javnost i zainteresovane firme bez odgovora na pitanja o eventualnom postojanju drugih vrsta štete. Naime, u situaciji kada je ugovor zaključen i gotovo u celosti izvršen, ključno je pitanje da li su usled postavljenih uslova i kriterijuma odnosno određivanja predmeta nabavke neki ponuđači privilegovani, da li je smanjena konkurencija i da li smo na taj način došli u situaciju da plaćamo opremanje niškog Kliničkog centra skuplje nego što je moralo ili da dobijemo manju vrednost za plaćenu cenu.  

Naime, u javnosti je, kao na sporno, ukazivano na to što je u okviru jednog tendera raspisana nabavka celokupne medicinske opreme, od bolničkih kreveta, pa do najvrednijih medicinskih parata, poput skenera i magnetne rezonance.

Na kritike da se ovako suzbija konkurencija i time povećava cena jer postoji malo firmi koje mogu da isporuče sve stavke sa spiska tražene opreme, Ministarstvo zdravlja je početkom godine odgovorilo da se odlučilo za objedinjenu nabavku opreme da bi se nabavka ubrzala i uštedeo novac i da je nakon ispitivanja tržišta, ustanovljeno da postoji dosta potencijalnih ponuđača koji mogu izvršiti ugovorne obaveze tražene u ovoj nabavci.