Manje javnosti kada se ne primenjuje Zakon o javnim nabavkama
U poslednjih nekoliko dana, prvo Politika, pa zatim i B92 izvestili su o tome kako je beogradska Palata pravde iseljena još letos, da su radovi najavljeni još u septembru, ali da nisu počeli do sada. Štaviše, bio je nepoznat i izvođač radova. Da mediji možda imaju uticaj na vlast, pokazuje to što je u četvrtak ugovor i potpisan, uz zvaničnu objavu koja je firma dobila posao.
U celom slučaju je najzanimljivije to što su informacije o statustu ovog posla bile nepoznate i neproverljive. Pre samo nekoliko dana novinari nisu dobili podatak o tome ko će izvoditi radove, iako je cela procedura nabavke već bila zaključena. Na sajtu Ministarstva pravde, u rubrici o javnim nabavkama, tada se nalazio samo kratak međunarodni poziv za učešće na ovom tenderu, bez konkursne dokumentacije i bilo kojih daljih podataka. Sada se tu može pronaći i pregled najvažnijih informacija. Između ostalog i ta da je ugovor vredan 16,6 miliona evra dodeljen još 17. januara ove godine.
Ne ulazeći u moguće razloge za ove neobičnosti, ukazali smo na jednu stvar koja sigurno predstavlja problem. Naime, apsurdno je da o ovako vrednoj nabavci javnosti bude predstavljeno manje podataka nego o bilo kojoj nabavci organa vlasti koja je vredna 5000 puta manje od ove. Naime, Zakon o javnim nabavkama Srbije, koji je 2012. predložila poslanička grupa partije koja je i danas na vlasti, predviđa obavezu objavljivanja javnog poziva, konkursne dokumentacije, odgovora na sva pitanja naručilaca i drugih bitnih dokumenata čak i za tzv. nabavke male vrednosti, od nekoliko hiljada evra. Taj zakon dopušta i izuzetke od sopstvene primene, a jedan od njih je i situacija kada se primenjuju pravila međunarodne finansijske institucije koja kreditom finansira nabavku. Nije potpuno jasno zbog čega međunarodne finansijske institucije traže da se primene njihova pravila, ako je već srpski zakon prilično pozitivno ocenjen od strane evropskih i drugih institucija. To je, međutim, njihova stvar.
Ono što nas treba da zanima jeste zašto organi vlasti Republike Srbije pristaju na to da odstupe od domaćeg zakona i da li uopšte pokušavaju u pregovorima sa kreditorom da zadrže njegovu primenu? Vreme je da se shvati da je „kredit sa niskom kamatom i dodatnim uslovima“, bio on evropski, kineski, ruski, američki ili arapski u stvari kredit koji pored niske kamati ima i neprikazani trošak, cenu ispunjavanja dodatnog uslova. Međutim, zakonodavci koji takve kredite odobravaju nikada nemaju pred sobom potpunu računicu, a pitanje je da li je prave i predlagači takvih aranžmana. Oni nemaju čak ni zakonsku obavezu da to čine. Uvođenje takve obaveze inače je bio jedan od predloga Transparentnosti Srbije koji je nestao negde između prvog i drugog nacrta antikorupcijske strategije iz 2013.
