Šta bi se desilo da se strankama ukine budžetsko finansiranje?

Datum kreiranja: petak, 13 novembar 2026

Populistička priča da parlamentarne stranke ne treba da dobijaju pare iz budžeta direktno vodi u korupciju, štetna je za javni interes i pogubna po demokratiju, kažu sagovornici Danasa komentarišući ideju o ukidanju novca koje partije dobijaju iz državne kase za redovan rad, a na osnovu ulaska u Skupštinu Srbije.

Dragan Milić, predsednik Pokreta za decentralizaciju Srbije, pozvao je studentski pokret da ukine „lopovsko i lukrativno“ zakonsko rešenje koje obezbeđuje da političke organizacije koje su ušle u Narodnu skupštinu dobijaju po poslaniku do 7.000 evra mesečno, odnosno skoro 100.000 evra godišnje.

Ovaj stav koji je Milić objavio na svom nalogu na mreži X, otvorio je pitanje posledica takve eventualne odluke.

Nemanja Nenadić, progranski direktor Transparentnosti Srbija, podseća da finansiranje parlamentarnih stranaka iz budžeta u Srbiji postoji još od devedesetih godina prošlog veka, a da je od 2003, kada je zakon bitno poboljšan, suma koja se izdvaja iz budžeta postala značajna.

- U poslednje dve decenije su pravila menjana ali je koncept ostao isti – stranke koje su ušle u parlament dobijaju novac iz budžeta i njegova visina zavisi od uspeha na izborima. Visina tih budžetskih izdvajanja se određuje kao određeni procenat budžeta, pri čemu nije baš jasno na osnovu čega je upravo taj procenat propisan – navodi Nenadić za Danas.

On kaže da je Transparentnost Srbija, u doba kada su vršene izmene zakona ili donošeni novi, predlagala da se kao polazište utvrdi koji su to minimalni troškovi rada parlamentarnih stranaka, na primer troškovi za rad određenog broja zaposlenih ljudi, za zakup određenog broja prostorija i tome slično i da to bude osnovni parametar za utvrđivanje šta to želimo da građani finansiraju iz budžeta kada je reč o parlamentarnim strankama.

Takođe, su kaže, predlagali da novac koji stranke dobijaju iz budžeta bude obavezno korišćen i za rad njihovih poslaničkih grupa u Skupštini a ne da se dodatni angažman kadrova pokriva iz skupštinskog budžeta.

 - U odsustvu temeljnog promišljanja koncepta imamo nekoliko nelogičnih posledica. Parlamentarne stranke, a naročito one najveće, imaju višak novca, pa umesto da ga troše za svoj redovan rad, one ga obilato koriste za finansiranje izbornih kampanja. Takvo nenamensko trošenje novca je omogućeno amandmanima poslaničke grupe SNS iz 2014. i ostalo je i u svim potonjim verzijama zakona. S druge strane, razne lokalne grupe i regionalne stranke koje nisu zastupljene u republičkom parlamentu dobijaju sredstva samo iz pokrajinskog ili budžeta lokalnih samouprava. Pošto su budžeti lokalnih samouprava značajno manji od republičkog a procenat izdvajanja iz budžeta isti u slučaju najvećeg broja opština ova izdvajanja su bukvalno smešna – ukazuje Nenadić.

I konstatuje da ideja da se stranke finansiraju iz budžeta potiče iz vrlo osnovane pretpostavke da je strankama novac neophodan da bi mogla da funkcionišu te da bi budžetsko finansiranje moglo da smanji iskušenje da taj novac potraže u zloupotrebi budžetskih fondova ili u trgovini uticajem.

Naravno, ni izdašno budžetsko finansiranje ne predstavlja garanciju da ovakvih zloupotreba neće biti ali to zavisi od kontrole – ističe.

Kao jedna od negativnih posledica budžetskog finansiranja, navodi to što su mnoge od partija zanemarile prikupljanje sredstava od članarine. I tu kao primer daje SNS, koja je u svojim godišnjim izveštajima redovno prijavljivao da uopšte ne ostvaruje sredstva iz tog izvora.

- U doba kada je finansiranje stranaka iz budžeta bilo manje, stranke na vlasti su deo potrebnih sredstava obezbeđivala kroz takozvani partijski porez time što su internim aktima obavezivali sve ljude koji su izabrani na neku funkciju da značajan deo svoje zarade „vrate“ partiji – podseća on.

Prema njegovim rečima, koliko je budžetsko finansiranje bitno najbolje se može videti na skorašnjem primeru bojkota parlamentarnih izbora iz 2020. koji je gotovo celu opozicionu scenu doveo u ozbiljne finansijske probleme i to je, kaže, bio jedan od razloga da opozicija izađe na izbore 2022. iako se izborni uslovi nimalo nisu poboljšali.

Zbog svega toga je potrebno pronaći ravnotežu i zasnovati budžetsko finansiranje stranaka na nekim relevantnim kriterijumima, a ne odmah ići na ukidanje finansiranja – smatra Nenadić.

Da nedostatak novca može voditi u zavisnost i korupciju misli i Saša Paunović, predsednik Izvršnog odbora DS, partije koja je kako i mnoge posle nedavnih izbora ostala bez državnog novca.

On za Danas kaže da populistička priča da parlamentarne stranke ne treba da dobijaju pare iz budžeta direktno vodi u korupciju, štetna je za javni interes i pogubna po demokratiju.

Bilo bi to ispunjenje sna onih koji najbogatijih, a svi znamo kako su do tog bogatstva naši bogataši došli – ističe on.

objašnjava da će stranke koje ne dobijaju po zakonu pare iz budžeta, dobiti od onih koji pare imaju.

- A znamo ko su ti pojedinci u našem društvu – tajkunska elita SNS-a. Jedan bogataš lako će nadomestiti članarine koje mogu da plate desetine hiljada običnih građana – navodi Paunović.

I dodaje da je prema tome ovo bukvalno poziv da sadašnji SNS tajkuni ili preostali tajkuni kreirani u SPS okruženju devedesetih preuzmu srpsku političku scenu.

- Ista vrsta populističke propagande pojavila se u Srbiji posle 2012. Svesno ju je širio SNS. Tada je već prepolovljen iznos koji su stranke dobijale iz budžeta. Razlog je bio plansko uništenje opozicije, oličene u Demokratskoj stranci, koja uprkos svemu nikad ne bi došla u kolaps zbog blokade računa da nije došlo do promene ovih zakona – kaže on.

Prema njegovim rečima, u celom demokratskom i civilizovanom svetu zakoni predviđaju da parlamentarne stranke dobijaju sredstva iz javnih izvora.

- Privatne donacije su strogo kontrolisane, da bi se sprečilo nezakonito lobiranje i uticaj na državnu politiku finansijski moćnih pojedinaca i grupa. Dakle, ukoliko želite da neke buduće vlade donose zakone samo u korist bogatih – ukinite finansiranje političkih stranaka iz javnih izvora. Ukoliko želite da i siromašni imaju svoje predstavnike u skupštini, javno finansiranje i stroga kontrola privatnih donacija su apsolutno neohpodni – zaključuje Paunović.

Zakon o finansiranju političkih aktivnosti propisuje da sredstva iz javnih izvora koja se obezbeđuju za finansiranje redovnog rada političkih subjekata čiji su kandidati izabrani za narodne poslanike, poslanike, odnosno odbornike određuje se na nivou od 0,105% poreskih prihoda budžeta Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave.

Broj glasova političkog subjekta koji se uzima kao osnovica za raspodelu sredstava obračunava se tako što se broj glasova do 3 odsto važećih glasova svih birača koji su glasali množi koeficijentom 1,5, a broj glasova preko 3 odsto važećih glasova svih birača koji su glasali množi koeficijentom 1. Sredstva se raspodeljuju političkim strankama i grupama građana koje su osvojile mandate u predstavničkim telima pod uslovom da je više od 40 procenata osvojenih mandata pripalo kandidatima ženskog pola na izbornoj listi.

Autor: Lidija Valtner