Reagovanje Zagorke Dolovac ispod svih očekivanja

Da li će izveštaj Antikorupcijskog tela Saveta Evrope – GREKO-a, Vlada Srbije objaviti, ili ćemo ostati uskraćeni za pojašnjenje o oceni da ne zadovoljavamo u ispunjavanju 13 preporuka koje su nam prvi put poslate davne 2015. godine? Te preporuke, u najkraćem, vezane su za sprečavanje korupcije među poslanicima, sudijama i tužiocima. Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija u intervjuu za podkast Istinomera „U mikrofon“ ocenjuje da se stvari u vezi sa preporukama GREKO u Srbiji „dosta čudno odvijaju“. Podseća da je rok za njihovo ispunjenje bio 2016. godine, ali da je sve ostalo van javnog konteksta i da smo tek „2017. godine od samog GREKO-a saznali da je Srbija globalno nezadovoljavajuća“: „Onda je sve to odjednom dobilo ogroman medijski prostor i imali smo brže-bolje reakciju Vlade Srbije koja je formirala radnu grupu za realizaciju GREKO preporuka, za koju niko nikada posle nije čuo da je nešto radila“, kaže Nenadić, dodajući da postoji samo mali pomak u Zakonu u lobiranju, koji je takođe bio deo tih preporuka. (Ceo intervju na stranici Istinomera: https://podcast.istinomer.rs/u-mikrofon/u-mikrofon-nemanja-nenadic/) 

U čemu je tačno problem da od 2015. do 2020. godine nismo u stanju da ispunimo 13 preporuka?

Za neke od njih je sasvim očigledno da vlasti ne žele da ih sprovedu onako kako bi trebalo. Pre svega to se odnosi na status pravosudnih tela, jer je GREKO u svojim ocenama potpuno jasno rekao da treba obezbediti – povećati njihovu nezavisnost od parlamenta, između ostalog i kroz sastav koji će biti takav da većinu čine predstavnici struke, kako se to popularno kaže u poslednje vreme – sudije koje su izabrane od drugih sudija. Međutim, ono što sa druge strane imamo kao vladin predlog izmena Ustava već nekoliko godina, i za šta je na žalost stigla neka vrsta čudne saglasnosti od Venecijanske komisije, jeste neki minimalistički koncept gde to telo ima paran broj članova pa tačno polovinu biraju sudije, a ostatak parlament. Očigledno se vlastima ne ide u izmene Ustava iz nekih drugih razloga i zato deo preporuka ne može biti ispunjen. Druga stvar – Zakon o sprečavanju korupcije stupio je na snagu 1. septembra. Iako je bio ostavljen dugačak rok da se sve to uradi, Agencija je trebalo da izabere članove odbora na konkursu, a do 1. septembra ne samo da nisu izabrani u Skupštini, nakon konkursa, nego ni konkurs nije bio raspisan. Kada je reč o pripremi sprovođenja tog zakona, to je potpuna katastrofa i GREKO se u ovoj negativnoj oceni verovatno i na to osvrnuo. Voleo bih da vidim to njihovo mišljenje, da ono bude objavljeno, naročito zato što se postavlja pitanje kako se tim zakonom povećava nezavisnost Agencije za borbu protiv korupcije ako se uvodi direktan izbor članova veća Agencije u parlamentu. Ranije smo imali kakav-takav filter i mogućnost da jedan deo članova predlože neki nezavisni organi, a ovde će praktično čitav izbor biti volja skupštinske većine.

Da li je ispravno primetiti da, uprkos izveštajima GREKO-a, Evopske komisije – a i Alarm izveštaj koalicije prEUgovor je objavljen i vrlo je negativan – Srbija, kada je reč o borbi protiv korupcije, ide unazad, odnosno da je odustala od te borbe?

Može se tako reći u mnogim segmentima. Kada je reč o Agenciji i ovom Zakonu, on je u nekim segmentima čak i gori nego prethodni, ali je mnogo veći problem što je posle pet godina pisanja tako mali broj problema koji su od početka rešeni. Na kraju krajeva, poražavajuće je to što su i sami izgleda odustali od nekih predloga koji su upravo od njih potekli tamo negde 2013-2014. godine.

Da li je naša vlast neispunjavanjem obaveza koje je sama prihvatila u kontekstu evropskih integracija, uključujući i obaveze prema Savetu Evrope i GREKO-u, zapravo odustala od borbe protiv korupcije?

Može se reći da tu borbu shvata prilično neozbiljno, ako uopšte postoji neka volja da se ona vrši. Mislim da ni jednoj vlasti, ma kakva bila, korupcija ne odgovara, jer korupcija na kraju krajeva škodi interesima same te vlasti u nekom segmentu, kada postane nekontrolisana. Zbog toga, ako ima neke borbe protiv korupcije u Srbiji, ona se pre svega vodi protiv onih koji izmiču toj kontroli. Tu mislim na ceo javni sektor i na velike delove privatnog sektora. Tako da možemo opravdano da sumnjamo da se borba protiv korupcije vodi gde za to vlast nađe interesa. Ali da se vodi na sistemski dobro promišljen način i sa jasnom vizijom šta se želi i kakav je to cilj koji treba postići, svakako ne.

Tužilac Goran Ilić je, referišući na intervju Republičkog javnog tužioca Zagorke Dolovac, naveo da postoje tri razloga neuspeha u borbi protiv korupcije. Parafraziraću – nedovoljna samostalnost tužilaca, što proističe iz Ustava, nedostatak efektivne kontrole nad policijom i nedostatak političke volje. Da li se slažete sa ovim ocenama?

Ne slažem se mnogo. Kada je reč o Ustavu i nezavisnosti, to jeste bitno. Naravno da sam saglasan sa Goranom Ilićem oko toga da mora da se popravi status tužilaštva i da ono dobije zaista veće garancije nezavisnosti, isto kao i pravosuđe. Ne slažem se sa tim da je takav ustavni status ono što je realna prepreka tužilaštvu da uradi više. Imate Savet za borbu protiv korupcije, telo koje je osnovala vlada, koje nema apsolutno nikakva ovlašćenja, nema nikakve moći u svojim rukama, a koliko toga su oni uradili, koliko bitnih informacija su objavili, koliko problema su analizirali. Ako pomislimo na to i ako sa druge strane pogledamo javno tužilaštvo, moramo se zapitati da li su ti ljudi mogli više da urade. Mislim da jesu i u postojećem pravnom sistemu. Ako je za republičkog javnog tužioca prepreka to što izbor duguje na kraju krajeva vladi, postoji sasvim sigurno prostor kod tužilaca na nižim nivoima da učine više, da ispitaju neke slučajeve, makar ih to koštalo i daljeg napretka u karijeri.

Zbunjuje jedna stvar – govoreći o borbi protiv korupcije, Dolovac navodi neke cifre koje mogu da zvuče zbunjujuće. Na primer, ona kaže da je od početka marta 2018, kada su formirana posebna odeljenja za borbu protiv korupcije, bilo 24000 krivičnih prijava, 2163 optužnih akata i 1295 presuda. Tužiteljka zapravo ovim ciframa pokušava da demantuje navode da borbe protiv korupcije nema.

Šta znače ti podaci, ako se ne uporede sa nečim što je bilo pre toga? Mi smo svojevremeno analizirali onu Nacionalnu strategiju borbe protiv korupcije, koja je doneta na početku ove vlasti – 2013. godine. Tamo je bio zacrtan cilj da se tokom 5 godina sprovođenja strategije poveća broj pravnosnažnih presuda u predmetima korupcije za 30% u odnosu na prethodnu, tada 2012. godinu, koju su označavali kao katastrofalnu. Pet godina kasnije nema podataka niti izveštaja kakav je postignut uspeh na ostvarivanju tog cilja. To se čak i ne konstatuje u izveštaju o sprovođenju strategije. Mi smo uzeli statistike, zvanične i tužilačke i sudske, i pogledali šta tamo piše. Ispostavilo se da za tih pet godina ne da nije ostvaren taj cilj od 30%, nego se čak broj osuda i smanjio u odnosu na 2012. godinu. Da ne pominjem da je cilj povećanja osuda od 30% u odnosu na katastrofalno stanje potpuno neodgovarajući, jer nama je bio potreban porast od 300% da bi se nešto promenilo. Slažem se, naravno, i sa ovim što je rekao tužilac Ilić u pogledu saradnje policije sa tužilaštvom. Naravno da bi stvar bila mnogo bolja kada bi tužilaštvo na određeni način kontrolisalo policiju i kada bi imalo malo bolje mehanizme i da su oni izloženi velikom pritisku, ali mislim da svaki profesionalac bilo koje struke može da učini više u okviru mesta na kome se nalazi nego što to trenutno čine tužioci – to je moje mišljenje.

Predsednik Višeg suda u Beogradu Aleksandar Stepanović konstatovao je u intervjuu „Kriku” da u Srbiji ne postoji nijedan slučaj visoke korupcije u Višem sudu, i da je za to krivo pre svega republičko tužilaštvo. Kako ste razumeli ovaj istup sudije, imajući u vidu njegovu poziciju, uticaj i veze, i u formalnom i u neformalnom smislu?

Kao što vi novinari kažete, to što je rekao da nema slučajeva visoke korupcije, slučajeva u kojima nema ministra ili direktora preduzeća kao okrivljenih, to nije vest. To je nešto što je opšte poznato, ali jeste vest da je on pristao da o tome govori, a značaj tom intervjuu sa predsednikom suda dali su prvo predsednik države Vučić, a zatim i tužiteljka Dolovac. Po njihovim reakcijama se vidi da je on dodirnuo nešto veoma bitno. Ako se pogleda sadržaj njegove izjave, zaista je reč samo o konstatovanju činjenica, a ovo opravdanje tužiteljke Dolovac je zaista ispod, ne naročito visokih, očekivanja od oglašavanja tužilaštva. Statistike koje ponavlja o broju optužnih akata i presuda, bez makar nekih primera pokretanja postupaka protiv određenih funkcionera, zaista su neuverljivi argumenti. Čak i ako je bilo dvadeset i nešto hiljada podnetih krivičnih prijava, a pokrenuto je dve hiljade i nešto postupaka, prvo bi čovek pomislio – ovi su propustili svakog desetog ili jedanaestog krivca i nisu hteli da ga gone. Stvari su značajno drugačije – postoji veliki broj krivičnih prijava koji nije utemeljen, koje se podnose i protiv tužilaca i sudija, bez osnova, ali poenta je u tome da ovakva statistika uopšte ništa ne pokazuje. Nije dobro ni to što i Evropska unija u svojim izveštajima previše pažnje obraća na statistiku. Bojim se da u jednom trenutku, ako se statistika malo popravi, da će i oni reći – e, sada je sve u redu. E pa nije u redu, zato što nije poenta u tome u koliko predmeta su postupili sudovi i tužilaštvo, već u koliko slučajeva, koji su prethodno obznanjeni u javnosti kao problematični, nisu postupili.

Koji su to potencijalni slučajevi visoke korupcije koje biste pozdravili da vidite na sudu?

Voleo bih da bude ispitan svaki slučaj, počev od čuvenog „Krušika”, koji je pomenut u izveštaju Evropske komisije. Osnovni je red, na kraju krajeva, ako je neko progovorio o korupciji da se te sumnje ispitaju i da dobiju neki epilog, a ne da imamo situaciju da tužilaštvo ćuti, a da Agencija unapred amnestira ministra unutrašnijih poslova od bilo kakve odgovornosti u tom predmetu. Imamo slučajeve javnih nabavki koji su ostali neispitani, čak i neki „benigniji“, poput jelke i novogodišnjih ukrasa. Imate aktuelniji slučaj nabavke „Oko sokolovo“ sistema za posmatranje parkiranja. Reč o jednoj očigledno nameštenoj nabavki koja je prošla bez bilo kakve reakcije, ne samo tužioca, već i Kancelarije za javne nabavke i svih drugih. Već godinama naša organizacija upozorava na situaciju u javnim preduzećima. Sada se u 19 republičkih javnih preduzeća na čelu nalaze obični građani, koji nemaju ništa veće pravo da upravljaju tim sistemima vrednim milijarde evra nego vi ili ja. To su ljudi kojima je po slovu zakona istekao mandat v.d. direktora, koji tu ne smeju ni o čemu da odlučuju, a odlučuju o svemu. To je svakodnevno vršenje najozbiljnijih krivičnih dela. Imate onda situaciju – nije neka konkretizovana sumnja na korupciju, ali imate izjavu predsednika Vučića nekom austrijskom listu povodom formiranja vlade u kojoj je rekao da je u prethodnoj vladi bilo dosta korupcije. Mi smo pitali tužilaštvo za organizovani kriminal šta su uradili tim povodom – oni kažu, nije podneta krivična prijava. A da li su oni nešto prikupljali? Oni kažu, nisu.

A šta mislite zašto je to rekao, u kojoj je funkciji to bilo?

Šta god da je, problem je što tužilaštvo nije od njega tražilo da precizira šta je tu mislio. Pre par godina rekao je da je u doba onih prethodnih vlasti Mišković imao svoje ministre i da ih je plaćao desetine hiljada evra. Nikada to nije ispitano, ni u jednom postupku.

Kako tumačite predsednikovu novu izjavu na „TV Hepi” povodom nabavke zdravstvene opreme tokom vanrednog stanja, da nije bilo vremena da se poštuju procedure, javne nabavke i ostalo, jer je bila otimačina na globalnom tržištu i bilo je potrebno što pre kupiti, na primer, respiratore?

Nisam gledao intervju, ali ako je zaista tako rekao, onda je ključni problem u rečenici – on. On se ništa ne pita oko nabavke respiratora, nabavka respiratora je u nadležnosti Republičkog fonda za zdravstvo ili Ministarstva zdravlja, i čitav problem, kada je reč o predsedniku republike i nabavkama respiratora, je u tome što se on o tome uopšte oglašava. Problem je to što oni koji su dužni da se oglašavaju o tim temama, na čijem budžetu se nalazi novac za kupovinu tih aparata i drugih medicinskih sredstava, ćute. Kada im se dostavi zahtev za pristup informacijama, odbijaju da dostave te podatke, pozivajući se na odluku vlade o proglašenju svih podataka u vezi sa nabavkama medicinske opreme tokom Covid-situacije tajnom, kroz jedan zaključak, koji je vlada takođe proglasila za tajnu. Tako da imamo situaciju da do građana dolaze neke informacije – te kupili smo ovoliko, te kupićemo ovoliko opreme, sredstava, vakcina, čega god, a nijedan dokument nije raspoloživ javnosti da može da se proveri i vidi o čemu se radi.

Poslednjih dana i nedelja, praktično od ekspozea mandatarke u Skupštini i izjava Aleksandra Vučića, poseban je prioritet ponovo dat borbi protiv organizovanog kriminala. U danu kada razgovaramo, novi ministar policije je u obraćanju nadležnom odboru Skupštine Srbije rekao „Ili mafija, ili mi“ i naveo predsednika države kao ključnog nosioca te borbe. I u ovoj se priči otvara tema šta je čija nadležnost, zar ne?

To je kao drug Tito. Ja nemam drugo poređenje, izvinjavam se mlađim slušaocima. Ljudi koji vrše vlast, koji se nalaze na bitnim funkcijama, ne propuštaju ni jednu priliku da označe Aleksandra Vučića, trenutno predsednika države, kao nekoga ko je zaslužan ili bitan za svako moguće pitanje. To je nešto što je jasan manir kod ljudi koji su, na konto velike podrške Aleksandru Vučiću, dobili priliku da vrše nekakvu vlast i to se tako može razumeti. Sa druge strane, to je u stvari nešto što je ujedno i način na koji će se možda sutra osloboditi od odgovornosti za bilo koje kršenje zakona ili loše poteze za koje su u stvari oni odgovorni. To će biti nekakvo opravdanje, jer je to Vučić odlučio. U Srbiji još uvek postoje neki zakoni koji nisu stavljeni van snage i koji direktno obavezuju i propisuju odgovornost i ministara i direktora javnih preduzeća i direktora ustanova, tako da se u suštini niko od njih ko se poziva na Vučića, ne oslobađa od sopstvene odgovornosti za svoje radnje i propuste.

To je zapravo, u figurativnom smislu, priča o respiratorima?

Možda, ali problem je u tome što su respiratori mogli biti kupljeni na osnovu samog Zakona o javnim nabavkama, bez primene bilo kakvih procedura, bez bilo kakvog čekanja. U martu–aprilu, kada je bila ta velika nestašica respiratora na svetskom tržištu i kada se očekivalo da će biti velike potrebe za njima, mogli su se pozvati na sâm Zakon, u kome postoji izuzetak i mogućnost da se respiratori nabave bez raspisivanja tendera, bez postavljanja dodatnih uslova za ponuđača – da se kupi od onog ko ima robu. To je naš zakon dozvolio, to nije kupovina na crno, to je kupovina koju zakon kao takav predviđa. Međutim, taj zakon predviđa da mora da se obezbedi poštovanje načela, da se ne ide samo kod jednog ponuđača ako dve neke firme imaju robu, i da se naravno objavi koliko je plaćeno. Taj podatak još nemamo, šta je koliko plaćeno.

Borba protiv korupcije 2011-2012. godine bila je prioritet u političkom smislu – zapravo je SNS i došao na vlast obećavajući borbu protiv korupcije. Onda je ta tema posle hapšenja Miškovića stavljena u drugi plan i sada se ponovo podigla u javnosti kao jedan od prioriteta.

Moram da vas ispravim – sada je podignuta borba protiv organizovanog kriminala, mafije. Nije ovde korupcija uzdignuta na taj visok nivo, ova hapšenja koja su bila pre neki dan na lokalu – Ivanjica, Pazar, Prijepolje, to je gola reakcija na Stepanovićev intervju. To je bila pokazna vežba da se može. Niko nije ni sumnjao da i tužilaštvo i policija mogu da rade i suzbijaju korupciju, pitanje je volje. Pritom, dosta loših pokazatelja je tu isplivalo. Ako uhapsite u istom danu čelnike tri grada, koji ni na koji način nisu povezani, logično je pitanje – što ih niste hapsili kada ste prikupili dokaze? Ali da se vratim na vaše pitanje – 2011. godine SNS je kao opozicija pričala o korupciji. Svaka opozicija priča o korupciji, i to prolazi kod birača. Niko nije očekivao da će oni biti jednako zainteresovani za borbu protiv korupcije u momentu kada postanu jedini koji mogu da budu korumpirani, kao vlast. Međutim, donekle iznenađuje to da je veoma malo urađeno čak i u nekoj borbi protiv korupcije prethodnika. Mi praktično nemamo mnogo primera da je neko osuđen iz tih prethodnih garnitura vlasti. Naprotiv, imamo neprestano korišćenje tih primera za neku političku potrebu, ali onda je veoma mali broj njih prenet u neke krivične prijave, optužnice, a kamoli presude. To nam se desilo i posle 2000. godine. Veoma mali broj slučajeva optužbi protiv predstavnika bivše vlasti, verovatno zato što su oni, ili makar mnogi od njih, postali deo i sadašnje.

Na samom kraju, da vas pitam za utisak o najavi nove ministarke za ljudska prava i dijalog Gordane Čomić da će pokrenuti razgovore sa civilnim sektorom.

To je u domenu očekivanja, zato što je novo ministarstvo, kojim rukovodi Gordana Čomić, preuzelo nadležnosti one vladine kancelarije za saradnju sa civilnim društvom. To jeste deo njenih nadležnosti, odnosno deo nadležnosti tog neobičnog ministarstva koje je formirano. Ono što bi moglo da se uradi, verujem, ukoliko bude bilo volje i snage, jeste da se organizuju zaista neke smislene javne rasprave i o zakonima i o podzakonskim aktima, kao i o strategijama, i da se insistira na tome u većoj meri nego što je to bilo do sada. Ne znam da li će ministarka Čomić imati mogućnosti unutar nove vlade da takve stvari izgura, ali možemo se nadati da će neke stvari da budu bolje u tom segmentu, jer su dosadašnji rezultati prilično mršavi.

Autor Danica Vučinić, foto Zoran Drekalović/screenshot https://www.istinomer.rs/analize/nenadic-reagovanje-zagorke-dolovac-ispod-svih-ocekivanja/